aida corovic

Aida Ćorović: Nikada nismo ni izašli iz devedesetih

633

Aida Ćorović, aktivistkinja i bivša zastupnica u srbijanskom parlamentu, suočila se s nizom uvreda i prijetnji, nakon što je jajima gađala mural osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću. Dogodilo se to na Dan borbe protiv fašizma, 9. novembra. I zbog te svoje akcije je, zajedno sa aktivistkinjom Jelenom Jaćimović, privedena. Napadi nisu prestali od tada.

Sve što je uslijedilo nakon toga nije je iznenadilo, kaže u razgovoru za Al Jazeeru Ćorović. Već se tri decenije aktivno bori protiv fašizma i nacionalizma u Srbiji, dok je istovremeno aktivna i na zaštiti ljudskih prava. U isto vrijeme ne krije sreću zbog podrške koja stiže iz svih zemalja bivše Jugoslavije.

A dok sanja o boljoj budućnosti zemlje u kojoj živi, oslobođene tereta nacionalizma i ratova devedesetih, Ćorović kaže kako upravo zbog takvih pojedinaca, koji su bez kalkulisanja spremni stati na stranu pravde i istine te stvari nazvati pravim imenom, vjeruje da je katarza moguća i da će Srbija u skoroj budućnosti biti drugačija.

Od Vašeg i Jeleninog privođenja 9. novembra prošle godine do danas suočili ste se s nizom uvreda i prijetnji, a nisu izostali ni novi napadi. Kako se nosite sa svim tim?

– Iza mene je punih 30 godina aktivističkog rada. Bila sam deo svih mirovnih i antiratnih grupa u Beogradu početkom devedesetih, kasnije sam u svom rodnom gradu, Novom Pazaru, sa istomišljenicima pokrenula prvu nevladinu organizaciju koja se bavila pitanjima i problemima lokalne zajednice u Sandžaku. Verovatno sam jedina koja je javno ukazala na povezanost organizovanog kriminala i islamističkih grupa koje su odvodili mlade iz Sandžaka za Siriju i zbog toga “nagrađena” sa dve i po godine 24-časovnog policijskog nadzora. Jedna sam od retkih koja je upozoravala na uzurpaciju i privatizaciju Islamske zajednice u Srbiji od strane njenog tadašnjeg poglavara Muamera Zukorlića, zbog čega sam prošla i još uvek prolazim kroz brutalnu pizmu i javno razapinjanje od strane Zukorlićevih poslušnika i plaćenika.

Dakle, ja sam već, na izvestan način, navikla da budem meta šikane, pretnji i različitih vrsta diskvalifikacija. Neću da kažem da sam oguglala, ali sve je ovo poznato i samo mi govori da što je galama sa te strane koja me napada veća, ja bliže “gađam u metu”. Naravno, mnogo mi znači što imam podršku porodice i prijatelja, ali sve više i potpuno nepoznatih ljudi, građana i građanki iz čitave Srbije, pa i regiona.

Posljednji napad dogodio se nedavno. Znate li ko su napadači? Da li je iko od njih sankcionisan?

– Pre par dana javljeno mi je da je dečak (jer zaista se radi o jedva punoletnom momčiću) koji me je polio Coca-Colom u ulici gde živim navodno pronađen i da će protiv njega biti pokrenut sudski postupak. Zanimljivo je, međutim, da policija nije našla ko me je napao dva dana pre Nove godine u neposrednoj blizini zgrade na čijem zidu se nalazi mural osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću.

Potpuno je jasno da su u pitanju dva mladića koja su čuvala mural i sigurna sam da policija odlično zna ko su ti momci. Uostalom, često se viđaju policijske patrole u prijateljskom ćaskanju sa tim mladim huliganima. Sve to, naravno, ukazuje ko stoji iza tog novog desničarskog svetilišta. Sasvim je jasno da se ti momci okupljaju uz punu i nedvosmislenu podršku vrha države u kojoj živim i Ministarstva unutrašnjih poslova.

Aktivistkinje Aida Ćorović i Jelena Jaćimović Jachim su 9. novembra 2020. gađale jajima mural Ratka Mladića u Beogradu (Pixsell)

S jedne strane se nalazite u veoma nezahvalnoj poziciji, suočeni sa stalnim uvredama i napadima, a s druge strane dobijate i ogromnu podršku. Djeluje li Vam kao da ste uspjeli animirati javnost da stane na stranu pravde i istine?

– Jako je bilo zanimljivo pratiti reakcije nastale posle mog i Jeleninog (Jelena Jaćimović, mlada beogradska aktivistkinja i umetnica) privođenja. Negativne reakcije su bile očekivane i mene ni jednog trenutka nisu iznenadile. Ono što me nanovo iznenađuje je pokušaj omalovažavanja i nipodaštavanja ove i sličnih akcija, a koje dolaze od samoproklamovanih aktivista i aktivistkinja, uglavnom onih koji su aktivni na društvenim mrežama, a koje ja volim da zovem fildžan ratnicima. Isprazni, bezidejni i zapravo kukavice, oni su najglasniji kada treba opljuvati one koje bi, po prirodi stvari, trebalo da podrže. Uglavnom se radi o fake borcima za ljudska prava iz kojih očas iskoče kriptonacionalisti, oportunisti i licemeri.

Na svu sreću, posle murala je najviše onih koji pružaju podršku, koji pitaju kako i gde da se angažuju i šta mogu da urade. Jako volim Kalenić pijacu u čijoj neposrednoj okolini živim i gotovo svakodnevno imam priliku da pričam s nekim divnim, podržavajućim ljudima, dobijam neočekivane zagrljaje, ponekad i suze. To je Beograd koji volim, to je Srbija zbog koje verujem da sve što radim nije uzaludno. Poslednjih meseci stalno ponavljam da takvi ljudi zaista jesu moja domovina i sve ono zbog čega imam veru u ljudski rod. Zato sam zahvalna zbog svakog takvog Čoveka i Čovečice.

Mural zbog kojeg ste već mjesecima u fokusu javnosti u više je navrata bio prefarban i svaki put u ekspresnom roku očišćen. No, dok jasno znamo ko su borci protiv fašizma, još uvijek nije poznato ko je autor beogradskog murala čovjeku osuđenom za najteže ratne zločine. Šta autorovo skrivanje identiteta ustvari govori?

– Mnogo važnije od toga ko je autor (lošeg) murala na kome se nalazi osuđeni ratni zločinac, jeste ko je spiritus movens, ko je taj ili ko su ti koji su dali zeleno svetlo da se ta nakaza nađe na zidu prometne ulice u samom srcu glavnog grada Srbije. Ko je taj ko je finansirao izradu veoma kvalitetno zaštićenog murala (posebna smola štiti ovaj mural), ko finansira brigade mladih neofašista koji danonoćno čuvaju mural, ko je taj ko od zločinca, koji je paradigma moralnog i svakog drugog potonuća srpske politike vođene devedesetih godina, uporno želi da napravi heroja i dalje kreira laž u kojoj se srpski narod davi više od 30 godina­?

Odgovor je, kako se kaže, vidljiv iz aviona i jasno je da se radi o onima koji čine politički vrh Srbije sada, a bili su vrh i devedesetih kada je, njihovom zaslugom, razorena zajednička domovina.

Helsinški odbor je ukazao da sve brojnije šovinističke akcije, uključujući i ovu posljednju s muralom Ratka Mladića, potvrđuju da su se vlasti u Srbiji vratile na pozicije iz devedesetih godina. Je li riječ o povratku ili nikada nismo ni izašli iz devedesetih?

– U Srbiji su na vlasti isti ljudi koji su najodgovorniji za krvavi rat u Jugoslaviji, to su ljudi koji su kreirali i finansirali razaranje zajedničke države. Sve to je bila dobra dimna zavesa za pljačku zajedničke imovine i sada se istim načinima uništava i pljačka Srbija. Ista, opskurna ekipa kukavica i zločinaca vodi Srbiju, jedino nema Slobodana Miloševića, svi ostali akteri i igrači su tu, samo što sada imaju nešto drugačiji odnos snaga i uticaja. Takođe, isti monstruozni likovi su i dalje deo bezbednosnih službi i niko od njih ne želi da smutnja stane i da građani shvate šta im je učinjeno.

Dakle, mi zapravo nismo nikada izašli iz devedesetih. Onaj kratki blještavi pokušaj da Srbija izađe iz kala nacionalizma i otimačine, ona kometa koju je otelotvorio Zoran Đinđić (sa svim svojim greškama i manjkavostima) završila se tragično i po njega i po čitavu Srbiju. Metak koji je razneo Zorana Đinđića, razneo je mogućnost da Srbija krene normalnim putem u procese demokratizacije, a mogu reći i normalizacije.
Jasno je da iza murala osuđenom ratnom zločincu stoje oni koji čine politički vrh Srbije, kaže Ćorović (EPA)

S obzirom na to da se tri decenije aktivno bavite borbom protiv nacionalizma i fašizima, koliko Vam izazovna djeluje trenutna situacija u Srbiji? Koliko smo ustvari daleko od katarze? Je li ona uopće moguće?

– U ovom trenutku, Srbija je otelotvorenje zla, ludila i potpune truleži i potonuća jednog društva, ona je lešina svega što je nekada bila ova zemlja. Narod koji je podneo jednu od najvećih žrtava u oba velika rata, narod koji je dao neke od najvećih evropskih heroja, sada se srozao na samo civilizacijsko dno, spavši na infatilnog, histeričnog i lažljivog Aleksandra Vučića i njegovog večitog šefa, ludog i zlog Vojislava Šešelja, sa čitavom svitom skarednih, ogavnih i karikaturalnih likova. Oni ostatak Srbije, bukvalno, drže kao taoce. Ovde vlada potpuni medijski mrak, na ulicama vladaju Vučićevi batinaši, desničari, navijači i huligani, većina građana koja je na ivici gladi se potkupljuje zajmovima koje će i deca naše dece otplaćivati.

U toj i takvoj Srbiji, u tom gustom i smrdljivom mraku, svetle mnogi izuzetni pojedinci, oni su istinski heroji i heroine. Ti ljudi svakodnevno trpe neopisive pritiske, šikanu, uvrede, pretnje, oni ostaju bez posla, atakuje se na njihove porodice, ostaju bez krova nad glavom, ali – oni ne odustaju! Zbog tih ljudi ja verujem da je katarza moguća, da će je biti i da će Srbija u skoroj budućnosti biti drugačija.

Ako me pitate odakle crpim svoj optimizam i veru da će ovde biti drugačije, ne umem da dam odgovor na to pitanje. Možda je sasvim iracionalan taj moj stav, ali san o boljoj budućnosti Srbije, ali i čitavog regiona, niko ne može da mi oduzme. Uostalom, sve velike pobede su uvek i bez izuzetka najpre bili snovi nekih posebnih ljudi.

Zbog čega nam je toliko teško suočiti se s prošlošću i krenuti naprijed?

– Budimo iskreni, nije to samo naša “specijalnost”. Velikom nemačkom narodu je trebalo skoro 20 godina da počne javno da govori o Auschwitzu. U jednom periodu svog aktivističkog rada sam se bavila i restorativnom pravdom i procesima suočavanja s prošlošću i tada upoznala neke izuzetne pojedince iz čitavog sveta koji se u svojim zemljama bave ovim temama. I nigde i nikada nije bilo ni lako, ni pravolinijski. Ljudi, naprosto, ne žele da prihvate užasavajuću istinu da su bili na strani zla, da su olako prešli preko desetina (ili miliona) stravičnih egzekucija nevinih ljudskih bića, da su okretali glavu zbog običnog, otužnog oportunizma i kukavičluka. Niko ne voli da pogleda sebe u ogledalo i prizna da je iskliznuo ispod tankog leda koji deli humanost od nehumanosti. Tanka je i krhka ta granica, a mnogo, premnogo njih ju je olako gazila, a to nikada nije laka spoznaja.

Ono što većina ne shvata jeste činjenica da nema pokreta napred, da ćemo zauvek ostati zarobljeni u tom užasnom “danu mrmota” ako sebi ne pogledamo u oči i priznamo sopstvenu odgovornost za ono što nam se desilo pre više od 30 godina. Srbija sada živi svoj pakao, svakoga dana opet i iznova i nećemo se pokrenuti ni za milimetar dok ne spoznamo zlo koje nas je magnetski privuklo devedesetih.

Postoji li dovoljno jaka politička alternativa koja bi poljuljala aktuelni režim u Srbiji i stvorila preduvjete za neku sretniju budućnost neopterećenu narativom ratova iz devedesetih?

– Na žalost, ja tu političku opciju još uvek ne vidim, ali zato vidim nešto mnogo bolje i snažnije, nešto što je još uvek nežna biljka, ali sam sigurna da će postati baobab – a to su pojedinci, časni i hrabri građani i građanke Srbije. Moj dragi prijatelj Predrag Voštinić, aktivista iz Kraljeva je pre par nedelja dao apsolutno najbolju definiciju opozicije u Srbiji, ali, rekla bih da ovo može postati univerzalna istina na globalnom nivou: “Svaki čovek očuvanog, elementarnog poštenja je opozicija. Onaj ko ima ikakve vrednosti opstale od vaspitanja, pa nadalje, elementarno častan čovek je opozicija (u Srbiji)”.

Ponoviću, možda sam naivna i infantilna, ali zbog mnogih prijatelja koje imam u celoj Srbiji, zbog tih blistavih pojedinaca i pojedinki, zbog onih koji imaju samo svoju čast i kičmu, koji ne trguju i ne kalkulišu, zbog onih koji znaju da se samo Istinom, Ljubavlju i Dobrotom dobijaju svi ratovi, zbog njih verujem da Srbija, ali i ceo ovaj ranjeni i toliko puta zgaženi prostor, ima nadu, ima budućnost kakvu zaslužuju oni najbolji među nama.
Izvor: Al Jazeera




Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.