Bahija Suleimani je žena čija priča nadmašuje granice siromaštva, društvenih normi, a ponekad i zakona. Bez škole, bez krova nad glavom, bez ikakve podrške, ali sa nevjerojatnom snagom i srcem koje je kucalo samo za jedno – da preživi za svoju porodicu.
Kada je njen muž ostao nepokretan, a dijete gladno, Bahija nije bila tu da čeka pomoć ni da žali svoju sudbinu. Umesto toga, odlučila je da postane onaj koji radi i nosi teret života – postala je građevinski radnik. Nije bilo vremena za razmišljanje o predrasudama. Sa šeširom na glavi i rukama koje su se pretvorile u radne, smjela je hodati među skelama, mešati malter i nositi vreće cementa. Na gradilištu, Bahija nije bila žena, bila je samo radnik, skrivena od očiju sveta, jer bi istina mogla da je ugrozi.
Prvi dani su bili pravi test. Niko nije znao da je ona žena. Htela je da bude samo radnik – da sakrije svoju prošlost, da ne poklekne pod teretom, da se ne odrekne svojih snova. Ali život se nije zaustavio. I troškovi života postajali su sve veći, a muž je bio na ivici života. U očaju, Bahija je napravila još jedan radikalni korak – prodala je svoj bubreg. I to nije bio čin u bolnici sa zahvalnostima, nego u tišini, daleko od očiju onih koji bi je prepoznali. I dalje je bila žena koja skriva svoju istinu, ali koja se žrtvovala za svoje dijete i muža.
Njena odluka nije prošla nezapaženo. Kada je policija saznala da je Bahija koristila vozilo za prevoz građevinskog materijala, oduzeli su joj ga, a kazna koju nije mogla da plati postavila je poslednju kockicu u mozaiku njenog života. Iako je ovo bio trenutak kada je njena tajna izašla na svetlost, društvo nije pružilo podršku. Umesto toga, Bahia je bila kažnjena za svoje izbore, ali nije žalila zbog njih.
Nakon što je njena priča postala javna, kada je ispričala svoju ispovest u emisiji “90 minuta”, sve oči bile su uprte u nju. Slike njenih žuljevitih ruku, umornog lica, i pogleda koji nije više skriven, obišle su svet. Bahija nije tražila sažaljenje. Jednostavno je rekla: “Majka ne bira sebe. Majka bira ono što njeno dijete treba da ima.”
Njena hrabrost nije samo u njenoj žrtvi. Njena snaga leži u tome što je kroz sve to ostala ponosna na svoju porodicu i na svoju borbu za preživljavanje, iako je bilo trenutaka kada je bilo teško da veruje u sebe.
Bahijina ispovest je podsetnik na to koliko su majke spremne da idu daleko zbog svoje djece i koliko društvo često zaboravlja na one koji su na margini, žrtvujući sve da bi obezbedili bolje sutra.