Na prostranoj Pešterska visoravan, u selu Rasno nadomak Sjenica, živi čovjek čija priča govori više od bilo koje statistike. Sabahko Zenović uskoro će napuniti 90 godina – ali njegova energija, smirenost i mudrost i dalje svjedoče o jednom drugačijem vremenu.
„Dobro je, hvala Bogu“, kaže skromno, kao da iza tih riječi ne stoji gotovo čitav vijek iskustva. Sabahko ima veliku porodicu – djecu, unuke, čak i praunuke čiji broj više ni sam ne može tačno izbrojati. Njegova priča počinje jednostavno, gotovo skromno, ali u toj jednostavnosti krije se cijela sudbina jednog kraja.
„Za mjesec dana 90 godina.“
Na pitanje kako je, odgovara kratko, bez mnogo filozofije, onako kako govore ljudi koji su prošli sve:
„Pa dobro, Bogu šućeš. Dobro.“
Iza Sabahka je velika porodica, što i sam potvrđuje:
„Imam petoro djece, tri sina i dvije devojke. Udatno ženjeno.“
Kada se pomenu unuci, osmijeh se osjeti i u glasu, ali i blaga zaboravnost koja dolazi s godinama:
„Ima mi pare unu čadi… Boga mi treba da ih računam… ne znam, ne znam, da li se demnesto, da li tako nešto.“
Njegov život obilježila je i velika tuga – gubitak supruge:
„Nije, ona je umrla 2017.
U nastavku razgovora, Sabahko se vraća u prošlost – i tu njegova priča dobija težinu.
„Ej, stara ti pričam, bilo je nekada u ovom našem selu 130 kuća… kada bi prošao kroz selo, pred svaku kuću, oko svakog kuće je i malo ljudi, omladine, neko bi se vidio.“
To je slika Rasna kakvo je nekada bilo – puno života, rada i ljudi. Danas, kaže, sve izgleda potpuno drugačije:
„A međutim danas prođi kroz selo, nikog ne može da vidiš oko kuće. Tako je to sad vreme… omladina otišla van naše države. Ovi stari ostali pa malo sedu kao ovo ja u sobu.“
Iako ima skoro 90 godina, Sabahko ne odustaje od rada. I dalje brine o stoci i domaćinstvu:
„Pa imam tu, imam tu dvadesi nešto krava… jedan sin mi u Sarajevo, jedan u Nemačku.“
Dok govori, pokazuje i kuću, ali i obaveze koje ga čekaju:
„30 nešto govedi da ja polažem… baš sad je vreme poodne da im položim.“
Na pitanje može li sve to, odgovara bez oklijevanja:
„Pa mogu, pomalo, polako… štale su zatvorene, pojilice su pred njima, sijeno je unutra… pa pomalo, polako položim.
Rad nije jedino što ga drži. Sabahko ističe i važnost vjere u svakodnevnom životu:
„Obavljam namaz i rukju i sedžde obavljam vrlo lako… mogu na kolena i sve.“
Dodaje da ga upravo ta svakodnevna aktivnost održava:
„Zato što svakodnevno obavljam… ta fizika i tako.
U jednom trenutku, razgovor dobija dublji ton. Sagovornik konstatuje da selo ima sve – ali nema omladine. Sabahko to potvrđuje riječima koje zvuče kao presuda:
„Lijepo selo, zemlja ima, svake zemlje je dosta… ali nema omladine da radi, ne treba mu sad ta zemlja ni ništa.“
Ipak, uprkos svemu, zadržava vjeru i smirenost:
„Mi stari nadamo se svakodnevno da idemo u većitu kuću tamo gdje nam bude Allah odredio… ali eto još malo nadamo se životu. Život je sladak za ovog dunjaluka.“
Prisjećajući se ranijih vremena, Sabahko govori o životu koji je imao smisao i stabilnost:
„Svaka kuća je držala stoku, ovce… država kupovala jagnjat, prodavao se mlječni proizvod… tako da se živelo vrlo dobro.“
To vrijeme, kaže, bilo je ispunjeno radošću:
„Bilo veselje, bilo zadovoljno.“
Danas, međutim:
„Svega ima… svašta… ali nema zadovoljstva… nešto nema.“
Jedan od ključnih problema, kako ističe, jeste odlazak ljudi u inostranstvo:
„Sad ne možeš da nađeš nikog da bi platio da mi okidaš stalu… otišlo sve van.“
Razlog je jasan:
„Evropa zove… imaju posla tamo… i odoše.“
Sabahko priznaje da više nema snage kao nekad:
„Radio sam puno… vozio traktor, kosio… ali sad nema snage, slabo radim.“
Dodaje i:
„Slabo čujem… uši popustile.“
Na kraju, govori o svojoj porodici i vremenu koje je prošlo:
„A imao sam dva brata i četiri sestre… jedan brat samo je živ. Sve je to pomrlo… a svi su mlađi od mene.“
I uz dozu zahvalnosti zaključuje:
„A eto, hvala Bogu, ja sam živ još malo.“
Na pomen njegovih godina, samo kratko odgovara:
„Pa, hvala Bogu.“
Priča Sabahka Zenovića nije samo lična ispovijest. Ona je slika jednog prostora koji polako ostaje bez ljudi. Rasno danas ima kuće, ima zemlju, ima uspomene – ali, kako kaže Sabahko, nema ono najvažnije. Nema omladine.