Ispred ulaza u moj grad izujte sve predrasude, tuđa mišljenja, ono što vam se servira preko medija, naročito od onih koji nikada nisu u njega zakoračili.
Kada se izuješ, daćemo ti papuče koje su oblačili mnogi pre tebe, i koje su mnogi pokušali u povratku da ponesu sa sobom, što molbom, što pokušajem da ih kupe ne pitajući za cenu.
Ovde se ne prodaje ni gostoprimstvo, ni široko otvoreni zagrljaj, ni pružena ruka.
Kada dođeš u moj grad možeš ući gde god te papuče donesu. Bilo da si došao da nešto pitaš, kupiš, prodaš, ili si ne daj Bože u nekoj nevolji.
Evo, prođe više od pola hiljade godina kako je začet na vetromentini političkih intresa, kultura, običaja, vera, nacija. Preživljava samo na sebi svojstven način koji traži trpljenje, odricanje, mudrost.
Dok vi budete išli od dućana do dućana zbunjeni neobičnom otvorenošću na koju niste navikli, šalom koja je uvek u granicama pristojnosti, običajem da se gost dočeka sa kafom, čajem, poklonom uz obavezno ” dodjite opet”, znam kada se budete vratili kući da ćete se duboko zamisliti i pitati ” šta ovo bi!?”.
Pa evo da vam objasnim.
Nisu ovde svi dolazili sa dobrom namerom, iako su dočekani baš kao i svi koji su došli pre i posle.
Svakom ko god dodje doček je isti dok mu se ne vidi namera, a tada svakom ispraćaj nije isti.
Svako nepogrešivo dobije prema zasluzi. Vaga na kojoj se meri ljudskost je precizna do miligrama.
Mi na njoj merimo čovečnost, poverenje, datu reč, odnos prema roditeljima, komšiji, veri, tako gde god da odemo, koliko god da živimo, svo vreme smo na toj balandži koja uvek mora da odskoči na stranu dobrote. Mi koji ovde živimo smo na toj vagi ceo svoj život.
Kada ti mere sir, papriku, voće meso ne gledaj nikada u vagu kada ti prodavac meri ono što si kupio. Ja nikada nisam pogledao jer znam da ne bi ukrao taj što ti meri, jer ja na svakom tasu vage njegova duša. Dok meri, pogledam negde na stranu, u telefon, sat na ruci. Gledanje u vagu je za mene otvorena uvreda.
Mutivode raznih profila su znale da se čaršija jedino može srušiti spolja, nikako iznutra, jer je materijal od kojeg je napravljena sazdan od poverenja, poštovanja i iskrenog komšijskog odnosa nas koji ovde živimo. Bespremetno i izlizano zvuči da napišem Srba i Muslimana. To što smo Srbi i Muslimani je samo za tvoju kuću. Sa tim odeš i u crkvu, džamiju. Kada izađeš u čaršiju ti si PAZARAC. To ti se jedino vrednuje. I to je jedino ispravno.
Ovde se ne ne najavljuje dolazak kod nekog. Ako bi se najavio: “Jesi li kući, mogu li doć’ doživljeno bi kao uvreda.
Gde se prijatelj, komšija najavljuje da li može doći. Odmah bi kod onog koga si pitao izazvao sumnju da si se promenio prema njemu, da nešro sumnjaš u njega, ili da imaš neku drugu nameru.
Tamo gde se mora pitati da li možeš doći mi ne idemo, a vi kako ste naučili. Mi znamo da se običaj najave da li možeš doć u komšiluk tamo negde ustalio.
Nismo ni mi baš bez greha. Imamo huju, loš dan, tegobe razne vrste, puknemo ponekad.
Opostiće ti se ako znaju da si dobar čovek. ” Nije čovek svakad jednak”.
Sutra kada prođe huja, čovek koji je dobar će se izviniti. Moliti za oproštaj i uvek mu je oprošteno.
Kada dodješ u našu čaršiju, ne pitaj me: ” Jel’ bezbedno”? Bolje mi udari šamar. Koji si matrak dolazio ako misliš da nije bezbedno.
Ovde ćeš naći ono što je gotovo u celoj okolini izgubljeno. Ovde ćeš naći sve ono što si voleo i pitao se gde to nesta i gde se izgubi.
E, ima kod nas. Mi ne gubimo stvari koje volimo. U stvari ne možemo izgubiti, jer onaj ko to nađe, ako ti ne može naći adresu, ne zna čije je, ne dira. Zna da ćeš se vratiti da tražiš i da ćeš ga naći.
To nas je održalo.
A vi koji dolazite i odlazite, ne gledajte u vagu. Niti tražite da vam poklonimo, prodamo papuče koje ste obukli kada ste ušli u čaršiju.
Čuvamo ih za drugog. One su izatkane od naše vekovne tradicije, u čiju potku su naši običaji, vaspitanje od naših predaka, ostatci vune kojom su naše bake izatakle taj čarobni ćilim na kome možemo da letimo.
Srećan ti rodjendan grade moj.
Vladan Đokić, 20. 4. 2022 god
