Proteklih dana i nedelja vođene su silne rasprave o istorijskim temama, sve povodom podizanja giga-mega spomenika Stefanu Nemanji u protivprirodnoj veličini. Na sve strane se zborilo o slavnoj srpskoj istoriji koju svaki pošten patriota poznaje bolje nego sopstveni džep, o događajima iz dvanaestog veka se govori kao o nečemu poznatom i bliskom, kao da su svedoci te davne epohe još živi, pa je svaka tvrdnja lako proverljiva.
O velelepnoj istoriji besedio je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić na otvaranju još velelepnijeg Nemanje, 16 puta je pomenuo ovu boginju kojoj se klanja, čas je govorio o raskošnim dometima naše istorije, čas o tome kako nas je istorija stvorila, ali kako smo i mi u stanju da stvaramo istoriju, te kako u ime te divne istorije danas otvaramo spomenik. Uopšte, istorija je u srpskoj javnosti na velikoj ceni, uz imenicu istorija trajno se prilepio stajaći pridev stalna, uz mudroslovlje da narod koji ne poznaje svoju istoriju ne može da razume ni svoju sadašnjicu, a onda mu je i budućnost sasvim neizvesna.
Naši ugledni nacionalni rabotnici, kako politički tako i kulturni, neobično vole da pevaju ode istoriji, uglavnom srednjovekovnoj ili nekim novijim ratničkim epizodama, jedino što nikada ne pominju to je njihov lični doprinos stvaranju istorije, i to sasvim nedavnog datuma – iz devedesetih godina prošlog veka. O Kosovskoj bici zbore kao da se juče dogodila, a ko je koga ubijao, streljao, klao i proterivao pre samo 30 godina, e, o tome niko ne želi da priča. Taj period prekriven je gustim velom zaborava, a amnezija nije zahvatila samo članove oligarhije, već i vaskoliko građanstvo Srbije.
Nepoznata prošlost
Tome u prilog govore rezultati istraživanja koja je nedavno sproveo Demostat o temi “Obaveštenost građana Srbije o ratovima iz 1990-ih, ratnim zločinima i suđenjima optuženim za ratne zločine“. Rezultati istraživanja su pokazali da većina ispitanika, njih 54 odsto, smatra da su Srbi najveće žrtve u ratovima devedesetih, 15 odsto je navelo da su to Bošnjaci, a pet posto Hrvati. Na pitanje ko su najveći zločinci po nacionalnoj pripadnosti, na prvom mestu našli su se Hrvati (31 posto), na drugom Albanci (15 posto), na trećem Bošnjaci (šest posto), a na začelju Srbi sa tri odsto. Da je u Srebrenici 1995. godine počinjen genocid zna 12 posto ispitanika. Četvrtina kaže da se dogodilo masovno ubistvo Muslimana, a 15 odsto je reklo da su se dogodila ubistva, ali ne navodi etničku pripadnost žrtava.
Natpolovična većina nikad nije čula za opsadu Sarajeva, zločin na Ovčari, masovne grobnice u Srbiji i mnoge druge zločine. Od 1199 ispitanika samo njih 14-oro je čulo za neki logor koji se tokom ratova nalazio na teritoriji Srbije, onaj u Sremskoj Mitrovici. Više od polovine građana, tačnije 55 odsto, smatra da Srbija ne treba da nadoknadi štetu koju su pripadnici vojske i policije načinili civilnom stanovništvu tokom oružanih sukoba. Shodno tome, nije neočekivano što nekoliko procenata više, njih 59 posto, smatra da Srbija ne treba da podigne spomenik civilnim žrtvama koje su pobile srpska vojska i policija.
Rezultati su jezivi, ali očekivani. Slična istraživanja rađena su i prethodnih godina sa uvek istim ishodom: dve trećine građana negira genocid u Srebrenici, više od 70 posto ispitanika nikad nije čulo da je neki grad u regionu bio pod opsadom, pogotovo ne Sarajevo, i sve u tom stilu klasičnog poricanja.
Kad se sve sabere, slika koju većina građana Srbije ima o nedavnim ratovima izgleda ovako: Srbi su najveće žrtve, najveći zločinci su Hrvati i pomalo Albanci; jeste u Srebrenici nešto bilo, ali bog će ga znati šta tačno; Sarajevo nije bilo pod opsadom ni dan, a kamoli četiri godine; nikakvih logora za Hrvate i Bošnjake nikad nije bilo u Srbiji; nikakvih masovnih grobnica ovde nema, pogotovo ne u Batajnici, a ni za hladnjače nikad nismo čuli; ako su srpske snage eventualno ubijale i pljačkale civile, nismo ludi da zbog toga plaćamo odštetu, a podrazumeva se da nevinim žrtvama koje su pobijene o našem trošku ne treba podizati spomenik, jer mi spomenike podižemo samo velikanima iz slavne srpske istorije.
Sistematsko poricanje zločina
Pomislio bi čovek da živimo u tridesetim godinama prošlog veka kada se istina o zločinima staljinizma teško probijala u svet, a ne u vreme digitalne revolucije i široko rasprostranjenog interneta kad su sve informacije dostupne na par klikova mišem. Nije Sarajevo na Marsu, pa da milioni ljudi ne znaju da su srpske snage pod komandom Ratka Mladića držale ovaj grad pod najdužom opsadom u savremenoj istoriji. Opsada Sarajeva trajala je 1479 dana, ubijeno je 10.615 ljudi – od toga 1.601 dete, a ranjeno je 61.136 osoba – od toga 14.946 dece.
Ko želi da sazna šta se zaista događalo u ratovima devedesetih, koga zanima šta su radile srpska vojska, paravojska i policija – o svemu tome može da se obavesti vrlo brzo, bar u opštim crtama. Za detaljnije informisanje neophodno je malo više vremena, jer su srpske snage bile vredne preko svake mere i počinile tolike zločine da to nije baš lako procesuirati.
Uprkos dostupnosti svih informacija, većina građana ne samo da nema pojma o zločinima koje su, ako ništa drugo, finansirani njihovim novcem, već o svim užasima koje je napravio režim Slobodana Miloševića sa saradnicima imaju potpuno pogrešnu predstavu. Ta iskrivljena slika nije nastala slučajno, ona je plod višegodišnjeg udarničkog rada političara, državnih funkcionera, institucija, medija, intelektualaca, pisaca, javnih ličnosti, crkvenih lidera, te raznih dobrovoljaca koji sistematski šire neistine. Ako izuzmemo kratki period tokom kojeg je Zoran Đinđić bio premijer, pa se nešto malo i radilo na suočavanju s prošlošću, sve ostalo vreme na delu je sistematsko stvaranje stanja poricanja.
Gromoglasni ponos na ubice
Snage koje su nekad huškale na rat, širile mržnju prema drugim narodima, crtale mape Velike Srbije i pripremale građane za predstojeći masovni pokolj – posle rata su istom propagandnom snagom nastavile da rade na asanaciji mentalnog terena i negiranju zločina. Čak i u vreme vladavine demokrata situacija nije bila mnogo bolja, tad je, na primer, doneta Deklaracija o Srebrenici u Skupštini Srbije u kojoj nigde ne pominje reč genocid. Danas, kad su ponovo na vlasti kreatori rata i mržnje, oni koji su političke karijere započeli kao pomoćno osoblje udruženog zločinačkog poduhvata, poricanje zločinačke prošlosti postalo je sveprisutno.
Naprednjaci i njihova posluga otišli su i korak dalje od poricanja, pa se glorifikacija zločinaca odvija nesmetano, počelo je – što reče Aleksandar Vulin – vreme tihog ponosa. Dotični ponos na masovne ubice nije čak ni tih, naprotiv, vrlo je glasan, na sva zvona se hvale ratni zločinci i proglašavaju za heroje, postaju članovi glavnih odbora vladajućih stranaka, gostuju svako malo po TV studijima, rugaju se pobijenima, na sve strane šire lažne priče o ratu kao uvaženi članovi ovog nesrećnog, naopakog društva. Toliko je taj ponos gromoglasan da se od njega ništa drugo ne čuje, pogotovo ne glasovi žrtava za koje većinska Srbija ne želi da zna.
Nije ovde reč o klasičnom neznanju ili o tome da su građani pogrešno obavešteni. Ovde se radi o svesno stvorenoj kulturi poricanja koja podrazumeva “namerno odbijanje da se prime opasne informacije” i “sopstvenom voljom nametnut nedostatak podrobnog znanja”, kako piše profesor Stenli Koen u studiji “Stanje poricanja”. Negiranje zločinačke prošlosti nije ukorenjeno u neznanju. Kreatori javnog diskursa, pre svega oni koji su na mestima političke, medijske i kulturne moći, dobro znaju šta se dogodilo, i to iz prve ruke.
Sramne stranice historije
Pa Vučić, Vulin, Ivica Dačić, kao i silni ratnohuškački novinari i intelektualci najbolje znaju šta su radili devedesetih godina. Sva ta nacionalistička bulumenta svesno i smišljeno sprovodi u delo krivotvorenje prošlosti, kako bi opravdali sebe i svoj zločinački projekat. Milioni građana koji su svoje poverenje godinama poklanjali Miloševiću, Šešelju i ostalim perjanicama zločina odbijaju da se suoče sa posledicama sopstvenog činjenja, pa rado pristaju uz sliku o prošlosti koja ih oslobađa svake krivice i griže savesti. Ostali koji se pridružuju dobrovoljnom neznanju jednostavno se prilagođavaju društvu u kojem žive i većinskom mišljenju, klasični oportunizam koji u ovom slučaju ima katastrofalne posledice po moralno stanje, jer podrazumeva ravnodušnost prema ljudskoj patnji. A ni želja da žive u laži i budu obmanuti nije za zanemarivanje.
Tako smo dospeli u apsurdnu situaciju koja se u Srbiji doživljava kao potpuno normalna: čitav svet zna za naša nepočinstva, a mi se pretvaramo da nikakve veze nemamo ni sa čim. Ne vide građani Srbije ni genocid u Srebrenici, ni opsadu Sarajeva, ni napad na Dubrovnik, razaranje Vukovara, etnička čišćenja u Podrinju, masovnu grobnicu u Batajnici, logore oko Prijedora, pokolje u Bijeljini i Zvorniku, spaljivanje živih ljudi u Višegradu, masovna silovanja u hotelu Vilina vlas, stotine srušenih džamija, masakre u Račku, Podujevu, Suvoj Reci, pokolj u Drenici, otmicu putnika iz voza u Štrpcima, a ni stotine drugih užasnih zločina od kojih se diže kosa na glavi.
A kako bi i mogli da ih vide kad im pogled zaklanja džinovski spomenik Stefanu Nemanji? Tome i služi to čudo od 68 tona bronze, kao i svi spomenici drevnoj i slavnoj srpskoj istoriji koji će biti podignuti: da zaklone najsramnije stranice srpske istorije koje su ispisane tuđom krvlju takoreći juče.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
IZVOR : AL JAZEERA
