Najpoznatiji NOVOPAZARSKi JEVREJ Samboliko / Na nesreću aga i begova stekao enormno bogatstvo

Medju brojnom zajednicom pazarskih Jevreja koji su živeli na ovim prostorima, ovom prilikom biće reči verujem o najpoznatijem medju njima.
Većina Jevreja koja je živela u Pazaru, Sjenici, Dugoj Poljani, Tutinu i Raški došla je sa Iberijskog poluostrva, preko Soluna u Bosnu (Sarajevo). Na naše prostore počeli su se naseljavati pre oko 250 godina, a većina njih je došlo u drugoj polovini XIX veka. Kako je rečeno bili su poreklom španski sefardi. Sa prostorea Španije i Portugalije su se počeli raseljavati još 1492 godine.

Govorili su tečno španski jezik, koga su zvali žudeo -espanjol , a sefardi ladino.
Samuel Konforti Sumbuliko koga su u Pazaru zvali i Sumbul (1853-1935), doselio se u Pazar krajem XIX veka, iz Sarajeva

Bio je po puno nečemu osobit, sposoban, vredan i u jednom vremenu medju bogatijim pazarcima. Kroz život je radio razne poslove od kojih se nije libio. Bio je sitni dućandžija, pa malo jači, pa verovatno najjači, rentijer, bankar, neimar….

U priči kaja sledi o ovom čoveku, dosta podataka su rekli; Omer ef. Koničanin u svojim sećanjima, Ramiz Crnišanin, Mošo Mentović i Mirjana Ajbl u knjizi o pazarskim Jevrejima i mnogi pazarci, ali ja ću dopuniti neke podatke koji nisu rečeni i opisani.
Sumbuliko se oženio 1888 godine sa Sunhom- Merkušom Baruh (1871- 1942). Izrodili su dosta dece, 5 sinova i 3 kćeri..

Sinovi su im bili Sado, Aron, Avram, Mamiko i David. Kćeri su im bile Mikica, Rašela i Sarina.
Od sve dece holokaust je preživela samo Sarina (1914-1981).
Supruga Sunha, sinovi i ćerka Mikica su deportovani i likvidirani na Starom sajmištu. Ćerka Rašela je ubijena u zatvoru u Kosovskoj Mitrovici, prilikom deportacije.

Najmladja ćerka se obrela u Prištini. Udala se za prištinskog Jevreja Solomona Ašera. Imali su 2 sina Morica i Samija i ćerku Stelu. Njen muž Ašer je 1944 god. streljan u Prištini, zajedno sa ocem Mušonom. Potom je Sarina deportovana u logor Bergen Blazen. Posle oslobodjenja Sarina se vratila u Prištinu, i udala za Turčina Kadri Fetu. Sa njim je imala sina Nedžata, rodjenog 1952 god.

 

Odmah posle rata njena starija deca su otišla u Izrael, dok je Nedžat sa ženom i ćerkom 1999 godine u toku rata na Kosovu i on je otišao u Izrael. Povremeno živi i u Beogradu. Dolazio je u Pazar sa suprugom i bio mi je gost.
U Izraelu je promenio ime i prezime u Misim Konforti, kako su se prezivali njegova braća i sestre. Čuo sam da su živi još Sami i Stela.

Sumbuliko je bio čovek neizmerno velikog nagona za sticanjem kapitala i bogaćenjem.
Važio je za jednog od bogatijih ako ne i naj bogatijeg pazarca pre II Svetskog rata.
Imao je enormno veliko bogatstvo na dan smrti. Imao je 66 dućana i magaza. dosta kuća, od kojih je jedna bila velelepna i nalazi se i danas na atraktivnom mestu na desnoj obali Raške izmedju Jevrejske ćuprije i Sinagoge. Imao je najveću trgovinu u Pazaru. Osnovao je jevrejsku banku, koju su nazivali Sumbilikovom bankom, i ista je bila sa pozamašnim kapitalom. Banka se nalazila u glavnoj ulici izmedju Bošnjovića dućana i dućana kalajdžija Mustafića. Sada je na tom mestu poznata pečurka i ulica Avnoja.

Stanovao je u ulici Cara Dušana ( sada Oslobodjenja), a potom u novoj kući u ulici Cara Lazara, kod Sinagoge.

Sumbuliko je na Pešteri kod ortaka imao nekoliko hiljada ovaca, krupnih goveda i teladi.
Raspolagao je ogromnim količinama robe, novca, zlata, raznog nakita i dragocenosti.
Odevao se kao rabin, dosta skromno. Bio je krhkog zdravlja i bolovao je sipnju – zaduhu. Imao je rak na želucu. Često je išao u Beč radi lečenja u pratnji Jevreja Morica Papa, koji je znao nemački jezik.

Svoje prve korake u sticanju kapitala i imovine, započeo je u jednom malom dućančetu koje se nalazilo medju trgovinskim i zanatskim radnjama u ulici Stevana Nemanje, blizu Ejup begove džamije. U dućanu nije imalo robe sem manjeg kreveta, sandučeta i mangala.
Kako je bio član sefardskog udruženja koje se bavilo bankarsko menjačkim poslovima, to je i on radio takve poslove.

Menjao je zlato, turske lire, srebro, bijele medžedije (23 groša), čejreke ( nepunih 6 groša), kopčice- velike (8 metalika- 96 para) i male (48 para). Zlato je bilo u prometu; petolirke, šorvani, lire, čejreci, mahmudije i hajrije.
Sve je to menjao za papirni novac.

Pored menjačkih poslova, imao je veze sa solunskim trgovcima i našim koji su putovali u Solun. Od ovih zadnjih je primao novac i izdavao potvrde, sa kojima su isti mogli novac podići u Solunu. Ovo s toga da nebi u putu bili opljačkani. Za uslugu je naplaćivao procenat.
Posle 1912 godine otvorio je mešovito trgovačku- bakalsku radnju, koju je tako razvio da u tom poslu nije imao takmaca.

Kod ortaka na Pešteri po selima kupljene ovce je odvodio leti, da bi u jesen sa njima delio dobit od sira, vune i jagnjadi, a ovce su mu ostajale. Tako je bilo i sa krupnom stokom.
Umeo je da vezuje ljude za sebe na razne načine.
Posle oslobodjenja 1918 god. proklamovana je agrarna reforma. U mnifestu Regenta Aleksandra I, rečeno je da se sva zemlja dodeljuje onim koji je obradjuju – čipčijama. Age i begovi su izgubili pravo na zemlju i samim tim ina četvrtinu. Počeli su naglo da siromaše. To je išlo na ruku Sumbuliku, koji je od njih orkupljivao zlato i druge vrednosti. Sve to su nosili Sumbuliku, tobož u zalog i amanet, sa rokom vraćanja, a on im je davao dinare. Kako nisu mogli da vrate novac o roku, to su gubili pravo na povraćaj založenog. Tako je ogromno zlato i nakit otišlo u njegove ruke.

Procenjivao je založeno kako je sam hteo, i prilikom davanja para je odbijao prvu ratu i kamatu.Ljudi su tako gubili kuće, dućane i drugu imovinu, koje su davali u rehem, pa obzirom na kratke rokove ( 3-6 meseci), nisu mogli vratiti dug.
Uopšteno Sumbuliko je bio jedan od najsposobninih pazaraca izmedju dva svetska rata. Kao trgovac, bankar, rentijer, bio je predvodnik svih Jevreja našeg kraja. Pred smrt 1935 godine na kratko je bio predsednik jevrejske opštine.

Na bazi mojih sećanja o anegdotama koje sam čuo o ovom čoveku, ispričaću nekoliko, od sijaset koliko ih je bilo.
– Jednom prilikom je jedan seljak došao da napravi ortakluk sa Sumbulikom. Za vreme dogovora gazda je iz duhan kutije savio cigaru., a seljak je brže bolje iz džepa izvadio ćibre- šibicu i pripalio mu cigaru. Sumbuliko mu je rekao da od posla nema ništa, i da mu on neće vratiti uzeto, uz opasku kad on pored mangala sa žarom pali šibicu, i kad ne ume da čuva svoj, kako će čuvati njegov mal.

– kada je Sumbuliko sa Moricom Papom putovao u Beč radi pregleda, Moric se posle pregleda zadržao kod lekara. Kada je izašao, zatekao je gazdu pred jednom crkvom, i prolaznici su mu u šešir ubacivali novac. Kada ga je Moric u čudu pitao zaboga šta radi, on mu je odgovorio – ćuti budalo da se malo izvadimo za put. Ja sam stajao čekajući tebe, oni su počeli da mi bacaju novac, a ja sam samo poturio šešir da se pare ne rasturaju-.

– Tridesetih godina bila je velika ekonomska kriza. Sumbuliko je kod grosističke firme u Beogradu naručio enormno velike količine kafe i i razne robe. Firma je posumnjala u solventnost kupca pa je u Pazar poslala agente da provere.

Kada su došli pred firmu ” Samuel Konforti i sinovi”, videvši čoveka u radnji, agenti su upitali za gazdu. Rečeno im je da gazda nije tu, i da oni malo prošetaju dok on ne dodje. Kada su ponovo došli tu su zatekli onog istog čoveka, odnosno Sumbulika. Rekao im je daje gazda tu i poveo ih je u magazu te otvorio sef. Ogromna kasa je bila do vrha prepuna novca. – Evo ga gazda, a ja sam samo njegov sluga-. Agentima je sve bilo jasno.

– Jednog dana Sumbuliku je ispala ćesa sa parama. To je video hamal Bubac, koji je vukao kolica sa teretom za njega. – Gazda ispade ti ćesa-. Sumbuliko je iz malog džepa izvadio stoparac i pružio ga hamalu da ode kod Nazifa oputara i kupi oputu da se obesi, jer kad mu bog daje on ne umije da uzme.

– Kada je Sumbuliko jednom prilikom išao u Solun, mnogobrojna porodica ga je ispraćala, a deca i unuci su iznosili svoje želje šta da im kupi. Samo je mali Aron dao dedi jednu paru i zamolio da mu kupi sviralu. Sumbuliko ga je pomilovao po glavi i rekao da će samo on dobiti ono što je tražio.

– Sumbuliko je imao običaj da prilikom kupovine kuća pita prodavca, dali je kuću nasledio ili je sam gradio. Ako bi dobio odgovor da je nasledio, rekao bi da će se lako pogoditi. Ako bi dobio odgovor da je prodavac kuću sam gradio, rekao bi mu da će se teško dogovoriti.
Sumbuliko je umro pre rata i sahranjen je na jevrejskom groblju u Pazaru, u mahali Potok. Groblje je dosta stradalo u ratu, a i posle nebrigom, pa je bilo dosta zapušteno. Dugo vremena u njemu je dominirao Sumbulikov spomenik.

Nije dočekao da vidi egzodus svojeg naroda i porodice, koji su stradali proleća 1942 godine, u Beogradu, skoro u potpunosti.

Sva imovina i bogatstvo, kao njegovo i njegovih sunarodnika otišlo je na razne strane. Malo Nemci, malo gradjani koji su prihvatili da čuvaju povereno, a i malo posleratne vlasti nacionalizacijom, učineli su da sve to nestane, pa i Sumbulikovo bogatstvo.
Ostalo je samo da se propoveda.

Autor Asim Nikšić