Mada je ropstvo u Nigeru ukinuto još 1960. godine pojedine države još uvek svoje građane drže u stanju ropstva. Oni nemaju nikakva prava, dužni su da celog života rade za gazde i to bez ikakve nadoknade.
Ropstvo po zakonu ukinuto još 1960. godine, a 2003. je postalo i kažnjivo. Ipak to i dalje ne menja situaciju i ljudi se i dalje drže u nehumanim uslovima i tretiraju se kao robovo. U ovom slučaju ni sankcije ne pomažu.
Nigerijci uglavnom rade zemljoradničke poslove, ali više sreće imaju oni koji su u svojstvu kućnih sluga. Ipak, ima i onih koji se ne mire s tim.
U ovoj zemlji ropstvo se nasleđuje. Ide Hamidu je postao rob kao dete. Čuvao je stoku i ponekad radio na njivi, bez ikakve novčane nadoknade.
– Ropstvo je ovde realnost, rođeni smo u njemu. Malo smo se, doduše, udaljili od Zarma naroda, ali još uvek vladaju nad nama – priča Hamidu, i dodaje da je “njegovo vreme prošlo, ali da deca oko njega, zaslužuju bolju budućnost”.
Tu etničku grupu većinom čine malikijsko-sunitski muslimani u Nigeru. Oni žive u pustinjskim područjima zone Sahela. Ropstvo je, nažalost, u 21. veku još uvek duboko ukorenjeno u nigerskom društvu, i nije vezano samo za ruralne sredine, već i urbane.
Najviše ga praktikuju Tuarezi, ali i među njima ima onih koji se bore protiv ropstva. Ali Buzu je aktivista za ljudska prava. “Videli smo kako je bilo našim babama i dedama u tim situacijama, i to je bilo nepravedno. Odlučio sam da se borim protiv toga. Radije bih umro u toj borbi, nego kao rob”, kaže Buzu.
Neki, međutim, uspevaju da pobegnu od svojih vlasnika, a utočište pronalaze u jednom izolovanom selu. Uzuova organizacija tu ima socijalne ustanove.
– Moramo da im pomognemo s ovcama i kokošima. Svakoj ženi dajemo po tri životinje, koje im omogućavaju da budu finansijski nezavisne – ističe ovaj aktivista iz Afrike.
Ipak, snabdevanje hranom i domaćim životinjama mogao bi biti problem na duže staze. Zbog toga se Buzu bori da ovoj manjini omogući pristup zemljištu, a sa obradivim površinama – mogli bi da rade i sami se prehranjuju.
Ropstvo je u Nigeru službeno ukinuto 1960, a 2003. je postalo i kažnjivo, međutim, očigledno je da ni sankcije ne pomažu. Ono je i dalje bolna realnost u ovoj afričkoj zemlji.
(Glas javnosti/Telegraf)
