Sudbina Šekija Turkovića mogla bi da stane u scenario za film – od teškog fizičkog rada i života u samačkom hotelu, preko milionskih tiraža i kafanskog glamura osamdesetih, do američkog sna koji se završio velikim razočaranjem i povratkom u Srbiju. Tokom zlatne ere narodne muzike, njegov album sa hitom „Pogledaj me jednom nežno“ prodat je u čak 380.000 primeraka, dok je pesma „Poslednji boem“ postala svojevrsna himna kafana širom regiona. Ali pre nego što je postao zvezda, Turković je kopao kanale i mešao malter.
– Zaposlio sam se u građevinskoj firmi „Hidrotehnika“. Plata redovna, ali težak rad. Živeli smo u samačkom hotelu. Iz Novog Pazara sam došao u Beograd trbuhom za kruhom – prisetio se pevač svojih početaka.
Prekretnica se dogodila u jednoj kafani kod Cvetkove pijace. Kolege građevinci skupile su novac da zapjeva nekoliko pesama. Glas koji je dotad odzvanjao samo među radnicima ubrzo je stigao do udruženja „Melos“, gde je, kako kaže kroz osmeh, dobio diplomu kvalifikovanog pevača.
– Nisam više bio KV kopač kanala, nego KV pevač! Čovek s diplomom – govori Šeki.
Prvi ozbiljan novac zaradio je u kafani „Tri golubice“, gde je za jedno veče inkasirao onoliko koliko bi na građevini zarađivao za mesec dana.
Srušena rodna kuća i prazno selo
Godine su prolazile, karijera je imala uspone i padove, ali emotivni udar stigao je iz rodnog kraja. Njegova kuća u selu kod Novog Pazara više ne postoji.
– Moja rodna kuća je davno srušena. Na tom placu su izgrađene dve nove kuće. Sve je sređeno, namešteno, ali niko tu ne živi. U selu danas jedva da ima dva domaćinstva. Sve je otišlo. Kuće stoje prazne – kaže Turković.
Priča o srušenoj kući zapravo je slika mnogih sandžačkih sela – zidovi ostaju, ali ljudi odlaze. Nakon turbulentnih devedesetih i nastupa po romskim svadbama u Italiji, od kojih je kupio stan na Dušanovcu, Turković 2001. godine odlazi u Sjedinjene Američke Države. Tamo ostaje deset godina, radeći kao vozač kombija i dostavljač lekova i paketa. Međutim, kada je došlo vreme za penziju, usledilo je razočaranje.
– Pitali su me kolika mi je penzija u Srbiji. Daju oni meni oko 200 dolara. Rekli su da uz to imam pravo na socijalu i stan, ali samo dok sam u Americi. To je ispod svakog nivoa. Rekao sam – hvala lepo – i vratio se u Srbiju – iskren je pevač.
Američki san, barem u njegovom slučaju, završio se bez velike sigurnosti, ali sa jasnom odlukom da dostojanstvo nema cenu. Boravak u Americi obeležio je i ozbiljan zdravstveni problem. Turković je doživeo moždani udar – a da toga nije bio svestan.
– Hteo sam da uzmem tanjir, on mi ispadne iz ruke. Isto i čaša. Odem u bolnicu, kad ono – težak moždani udar. Ništa nisam osetio. Sada je bolje, ali moram da pazim – kaže pevač.
U penziju je otišao 2019. godine. Iako priznaje da više ne može da peva snagom kao nekada, i dalje nastupa, dok publika sa setom peva njegove stihove. Od kanala i maltera, preko rekordnih tiraža, do praznog sela i povratka iz Amerike – Šeki Turković ostaje simbol jedne generacije pevača koji su živeli punim plućima, ali i platili cenu vremena u kojem su stvarali.