Sandžaklija u UJEDINJENIM NACIJAMA-Samedin Rovčanin: SVE MANJE VERUJEM U PROJEKTE ZA MLADE

Kako uspeti? Kako afirmisati svoje mišljenje, doći u priliku da zastupaš interese drugih? Samedin Rovčanin je uspeo. U toj meri da predstavlja glas mladih u najvećih svetskim institucijama. Ovo nije ”novogodišnja bajka”. Ovo je priča za neke bolje godine. Ali, neka priča ovaj mladi Prijepoljac koji je bio prvi omladinski delegat Srbije u Ujedinjenim nacijama.

Rodio sam se u skromnoj, radničkoj porodici. Otac, Zihno, bio je vozač autobusa a majka Fatima, domaćica. Malo šta ume da probudi želju za avanturom kao kad odrasteš sa ocem koji nije tipičan šofer: izvrsno je pevao sevdalinku i mnogo čitao. Nažalost, napustio nas je prerano. Odrastao sam na Mejdanu i na terenima u Vakufskom parku, sa nekim ljudima koji mi danas čestitaju Novu godinu iz Švedske, Kanade, Austrije… Sestra je nezaposleni pedagog, brat studira istoriju i svira gitaru, a ja sam diplomirao engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu sam nedavno priveo kraju i master studije sa najvišom prosečnom ocenom.

A kako je počelo to sa društvenim aktivizmom …

-Počeo sam davno kao volonter u Dečijem centru u Domu kulture, pa Kancelariji za mlade, a 2014. godine sam sa nekoliko prijatelja osnovao organizaciju „Mladi i talentovani“. Bavili smo se kulturom i aktivizmom mladih, organizacijom vrlo uspešnih amaterskih muzičkih i fotografskih festivala. Osnovali smo prvi volonterski servis u okviru kojeg su mladi obilazili starije sugrađane iz samačkih domaćinstava i pomagali im u kućnim poslovima, sakupljali smo plastične flaše po gradu i od njih napravili čamac za spuštanje Limom. Kasnije smo pokušavali da sistematizujemo lokalnu omladinsku politiku kroz osnivanje lokalnog krovnog saveza mladih, prvog takve vrste u Srbiji. Prijepolje je i danas predmet mojih aktivnosti. Nedavno sam podneo inicijativu opštinskoj upravi za pokretanje programa u okviru kojeg bi se svim novim roditeljima besplatno dodeljivala bebi kolica ili auto sedišta.

Dobro, ima aktivnih ali kako stigneš do Ujedinjenih nacija?

– Te 2017. sam se javio na konkurs Ministarstva spoljnih poslova, Ministarstva omladine i sporta i Udruženja za UN Srbije za prvog omladinskog delegata Srbije u Ujedinjenim nacijama. Uslovi su bili višegodišnje iskustvo u omladinskoj politici, visok prosek ocena na studijama i poznavanje sistema UN. Kako sam ispunjavao dva od tri uslova, leto sam proveo u biblioteci Fakulteta političkih nauka pokušavajući da ispunim i treći: učio sam iz studentskih skripta o UN paralelno spremajući svoje ispite iz Američke književnosti. Na konkurs se javilo više stotina kandidata, a sa njima i moj skepticizam da ću proći dalje. Nakon više eliminacionih krugova, datum i vreme poslednjeg intervjua za najuže odabrane kandidate su mi javljeni kasno, pa sam na intervju otišao u jedinoj čistoj odeći koju sam u tom trenutku imao u ormanu – bermudama i Guns n Roses majici. Moji protivkandidati nisu imali tih problema, bili su u odelima na peglu, kravatama i uglancanim cipelama. Nekoliko dana kasnije mi je javljeno da sam izabran. Da mogu da vratim vreme, ipak bih na intervju otišao u odelu.

U čemu se sastojao taj angažman…

-Mandat omladinskog delegata traje jednu godinu i po mnogo čemu je sličan poslu bilo kog diplomatskog predstavnika jedne države u ovoj međunarodnoj organizaciji, uz podrazumevani fokus na omladinska pitanja. Obuhvatao je upoznavanje sa obimnim fondom podataka vezanih za položaj mladih u Srbiji, neposredne razgovore sa našim mladima na fakultetima, u školama a potom obradu tih podataka sa stručnjacima iz resornih ministarstava. Na kraju bi sledilo formalno obraćanje odnosno prezentovanje, koje samo izgleda kao najteži deo posla a zapravo je čista formalnost. Tu sam naučio nepisano pravilo velikih međunarodnih organizacija, da je sve ono što nam spolja izgleda kao spontana debata, zapravo znatno ranije utanačeno do najsitnijih detalja. Tako svet funkcioniše. Imao sam priliku da učestvujem i govorim u ime mladih Srbije na više foruma. Po važnosti bih izdvojio obraćanje na 56. zasedanju EKOSOK-a, jednom od 5 najvažnijih organa UN-a i svakako najznačajnijem telu za pitanja globalnog društvenog i ekonomskog razvoja. Vreme provedeno u Njujorku sam koristio za beskrajne šetnje avenijama i Central parkom, posete muzejima i pozorišne predstave na Brodveju. Kako sam bio u zvaničnom statusu savetnika stalne misije Republike Srbije pri UN, imao sam priliku da svraćam u sedište naše misije, i na moje veliko zadovoljstvo sviram sa našim ambasadorom Milanom Milanovićem, nesvakidašnjim čovekom i osnivačem rok benda sastavljenog od ambasadora UN.

Šta muči mlade Srbije, šta muči mlade sveta, koji su im slični problemi? Šta UN mogu tu da učine?

-Svet je odavno podeljen na razvijeni i nerazvijeni ili kako se to često kaže – svet u razvoju. Ovaj drugi, kome i mi, nažalost, pripadamo, obeležen je univerzalnim i decenijama prisutnim problemima nezaposlenosti mladih, lošeg ekonomskog statusa, nepristupačnosti kvalitetnog obrazovanja, radnom izrabljivanju i socijalnoj isključenosti.

Ujedinjene nacije su 2015. godine na Generalnoj skupštini usvojile Agendu 2030 i 17 Ciljeva održivog razvoja koje su se 193 zemlje članice obavezale da će ostvariti do 2030. godine. Prvi cilj je iskorenjivanje siromaštva… osmi cilj dostojanstven rad… sedamnaesti cilj jake institucije itd. Ovi ciljevi su jako važni za unapređenje položaja ne samo naših generacija, nego i brige o generacijama posle nas. Nažalost, kod nas još uvek nisu razvijeni mehanizmi za njihovu implementaciju i malo se o njima zna. Nekoliko puta sam znao da se nađem sa mladim kolegama na sastanku u nekom ministarstvu ili instituciji, i da naše skromno znanje o Ciljevima održivog razvoja UN, nažalost, odnese prevagu nad znanjem onih koji su zaposleni da na njima rade. Takve situacije rađaju osećaj potištenosti i istovremene zapitanosti za budućnost društva u kojem živimo.

O novom angažmanu u Briselu…

– Evropski omladinski forum je najveća i najznačajnija evropska platforma mladih sa sedištem u Briselu, koja zastupa prava mladih na nivou Evrope i zalaže se za unapređenje njihovog položaja pred institucijama EU. Za poziciju u Finansijskoj komisiji me je nominovalo najviše nezavisno predstavničko telo mladih u Srbiji, koje sam imao čast i privilegiju da predvodim tokom prethodne dve i po godine i sa njim postignem zapažene nacionalne rezultate. Novi angažman podrazumeva proširenje mogućnosti za rad u oblastima u kojima sam proveo nekoliko prethodnih godina. Iako sam zvanično izabran 21. novembra, moj dvogodišnji mandat počinje tek sledeće godine.

A posao će biti
-Moj angažman će biti vrlo tehničke prirode i obuhvataće usklađivanje i superviziju nad finansijskim tokovima projektnih budžeta od približno tri i po miliona evra. Evropski omladinski forum realizuje i sprovodi programe i aktivnosti od najvišeg strateškog značaja i usmerava ih pre svega prema donosiocima odluka na nivou EU. Kao rezultat jedne takve višegodišnje kampanje, na nivou institucija EU su nedavno zabranjena sva neplaćena stažiranja. Ranije je bila privilegija dobro situiranih roditelja da šalju svoju decu na pripravnički staž u Brisel ili Strazbur, finansirajući im troškove boravka i života, a institucije EU bi dobijale jeftinu radnu snagu. Sada su dozvoljeni isključivo programi stažiranja koji obuhvataju razumne naknade životnih troškova, a osiguran je i kvalitet takvih praksi. Procenjujem da će ovakva mera kod nas biti usvojena za 5 do 7 godina.

I kako popraviti položaj mladih ljudi, da postanu vidljiviji u svojim zajednicama?
-Sve manje verujem u projekte za mlade kao rešenje. Tematski i organizaciono se ponavljaju već godinama, nemaju objektivan kritični obuhvat, a ne možemo pobeći ni od činjenice da je prethodnih decenija potrošena velika količina resursa a položaj mladih u Srbiji se nije značajnije popravio. Čini mi se ima nečeg duboko pogrešnog u tome što država preko svojih institucija jednoznačno usmerava projekte ka mladima, i da je potrebno potpuno izvrnuti paradigmu: osnažiti mlade da autonomno projektima ciljaju državu i tako je grade i menjaju. Neophodan preduslov za ovo je i jedan stepen dosegnutosti društvene i lične slobode, a čini mi se da je nje u poslednje vreme sve manje, čak i među mladima, kojima je sloboda nekada podrazumevano pripadala.

Sa čime se obrazovan mladi čovek, koji nije kupio diplomu, koji želi da radi u svojoj struci, želi da napreduje, suočava danas, sa kojim problemima?Šta treba da uradi takav mlad čovek?

-Internet je omogućio mladim ljudima da zavire u to kako izgledaju životi njihovih vršnjaka u drugim zemljama i da vrše poređenja životnih perspektiva koja se nepokolebljivo završavaju odlukom o odlasku. Nedavno sam računao sa prijateljima, koliko je neizvodljivo, kada uzmete u obziru cenu stambenog kvadrata u Beogradu ili Novom Sadu, da mlada osoba ikada za svog života stekne stambenu jedinicu od prosečnog rada. U redu, postoje krediti kojima ćete se obavezati na 20 ili 30 godina, ali osnovni preduslov da bi ih banke uopšte odobrile je zaključen ugovor o radu za stalno. Koliko poznajete osoba mlađih od 30 godina koji poseduju takav ugovor o radu? To su samo svakodnevni, praktični problemi a mnogo je i onih institucionalnih pa i kulturoloških koji zamagljuju perspektivu ostanka.

Ko su to danas „mladi ljudi“?

-Zakon kaže da su to lica između 15 i 30 godina, ali relevantna istraživanja već godinama opisuju nove generacije mladih kao izrazito individualne i prilično konzervativne. Odrastaju gajeći nepoverenje prema institucijama i uz osećaj da im se niko ne obraća, čak ni u sred predizbornih kampanja. Otuđeni su, često i jedni od drugih, sa društvenim mrežama kao primarnim sredstvom komunikacije i informisanja. Mladi su samo proizvod brige društva o njima. Najviše je, ipak, razočaravajuće, što sve manje čitaju.

Ambicije…

-Plan mi je da nastavim formalno usavršavanje u oblasti međunarodnog razvoja, budući da me zanima zašto neke zemlje prosperiraju a duge istovremeno padaju u siromaštvo, zašto se na nekim prostorima raspiruju ratovi na svakih nekoliko decenija, a na drugim vekovima vlada mir. Mislim da se u razumevanju ovih pitanja krije ključ za otkrivanje i ispravljanje decenijama prisutnih društvenih anomalija na prostoru Balkana. Imam i malu sebičnu ambiciju, da naučim da pecam. Ribari su jedini ljudi na ovom svetu kojima zavidim.

Indira Hadžagić