- U selu Doliće kod Sjenice, na vrhu Pešterske visoravni, živi Šehida Turković – žena koja i danas, u poznim godinama, ne odustaje od svojih ovaca, tradicije i života u prirodi, iako joj svakodnevicu otežavaju loši putevi, nestanak vode i struje.
DOLIĆE – Pešterska visoravan
U selu Doliće, gdje su zime duge, a ljeta sušna, u kući koja pamti bolje dane, živi Šehida Turković. Iako već starica, Šehida ne traži sažaljenje, već priča svoju priču – život dostojan svakog poštovanja.
„Nekad je ovde bilo 28 kuća, sad ih je ostalo tek 15. Nema više ni vode, ni struje kako treba. Zamrzivači crkavaju, stoka se poji vodom koju nekad moram nositi s dna sela“, kaže Šehida i pokazuje ispucale ruke.
Vode, priča, ljetos nije bilo puna tri mjeseca.
„Morila sam se da mi neko donese kaplju vode za mene i stoku. Zbog toga sam i prodala dio ovaca. Ne možeš da ih držiš ako nemaš vode“, govori dok pokazuje na preostalih 30-ak ovaca koje danas čuva.
Iako bez osnovnih uslova, ljubav prema selu i prirodi je jača.
„Ljepšeg mjesta od Peštera nema. Ovdje ima stoke, ima pogleda, ima duše. Samo da imamo put, vodu, struju – svi bi se vratili. Ovako, djeca odoše, žene im tamo, familije tamo, pa se više ni ne vraćaju“, dodaje s tugom.
Šehida je majka dva sina koji su, poput mnogih iz Peštera, otišli trbuhom za kruhom. Kaže da dolaze, ali rijetko. „Njihove žene vole grad, a oni vole selo, ali se ne može kad familija neće.“
Nekada je, kaže, život bio i teži, ali zdraviji. Vodu su nosili sa izvora, sve na leđima. „Po bunarima, po sat vremena hoda. Ali bilo je života, bilo je druženja. Kod mene uveče posjedak kao svadba, sve puna kuća.“
Šehida pamti i vrijeme kada je sama plela, prela, tkala. „Išla na prela po dvadeset nas, tri sahata pjevamo, radimo, jedna drugoj pomažemo. To se više ne vraća.“
Danas joj kičma ne dozvoljava mnogo, ali se i dalje kreće, pomalo. I dalje zaliva ovce, obilazi tor. „Meni sinovi viču da stanem, ali ja sam tako navikla – da radim i da se borim.“
I zaista, Šehida je simbol tog golog, oštrog Peštera. Žena koja nije tražila mnogo, a dala je sve – djecu, trud, ruke, zdravlje – svom selu i zemlji. I dok gleda preko visoravni, ona zna da, iako je ostala bez vode, bez djece u blizini, bez komfora – nije ostala bez duše. Pogledajte video prilog ispod teksta.