- Sjećanja na stari Novi Pazar vraćaju nas u vreme kada su mahalama odzvanjali dečiji smeh, a sreća se nalazila u najjednostavnijim stvarima
U vremenu kada se gradovi ubrzano menjaju, a stare mahale polako nestaju pred naletom savremenog života, priče o starom Novi Pazar sve više dobijaju na značaju. One nisu samo uspomene – one su živi trag jednog načina života koji je oblikovao generacije.
Blatnjavi sokaci, uski prolazi između kuća koje su se gotovo dodirivale, bili su svet za sebe. Hoćanski, Petlački, Sudski, Ejup-begov – svaki od tih sokaka imao je svoju dušu, svoju priču i makar jednu kuću koja je plenila pažnju. Prozori puni cveća, drveni basamci i zidovi koji su pamtili generacije davali su tim mahalama toplinu kakvu je danas teško pronaći.
U Petlačkom sokaku, iza stare drvene kapije, nalazila se jedna scena koja je za decu tog vremena bila čista čarolija. Starica za razbojem, šarene niti koje se pretvaraju u ćilime – prizor koji je budio radoznalost i divljenje. Dok danas deca fascinaciju pronalaze na ekranima, nekada se magija krila u zvuku drvenih delova razboja i spretnim rukama koje stvaraju.
U centru grada, pored šadrvana, okupljao se svet oko velikog kazana za pranje veša. Para se dizala u vazduh, a deca su sa strane posmatrala, zamišljajući kazan kao bazen iz snova. Ta dečija mašta nije poznavala granice – i nije bilo potrebno mnogo da bi sreća bila potpuna. Dovoljno je bilo jedno staro bure pretvoreno u „bazen“ u avliji.
Kako su rasla, tako su se širile i granice dečijeg sveta. Rečne obale Jošanica i Raška postajale su nova igrališta. Spuštanje niz vodu na gumama, hvatanje ribe improvizovanim mrežama od zavesa, dani provedeni na Jazu – sve su to bile avanture koje su oblikovale detinjstvo.
Ipak, povratak kući imao je svoju cenu. Prljave noge, mokra kosa i ruke pune zemlje često su izazivale negodovanje majki koje su u limenim koritima pokušavale da vrate red i čistoću. Ali već sutradan, sve se zaboravljalo – jer je napolju čekao novi dan, nova igra i nova avantura.
Sokacima je povremeno prolazio starac sa zaprežnim kolima, a dečija želja da se makar na trenutak provozaju bila je neodoljiva. Trčanje za kolima, smeh, pa i poneki strogi zamah štapom – sve je to bilo deo jednog vremena koje je, uprkos svojoj jednostavnosti, bilo ispunjeno životom.
Danas, kada se te slike prizivaju u sećanju, jasno je da stari Novi Pazar nije bio samo mesto – bio je osećaj. Miris mokre kaldrme, zvuk kofe na česmi, glasovi majki koji dozivaju decu – sve to i dalje živi u pričama koje se prenose sa generacije na generaciju. Jer, iako su se sokaci promenili, a mahale izgubile deo svoje stare duše, jedno ostaje isto – detinjstvo koje je u njima proživljeno nikada ne nestaje. Pogledqajte video ispod teksta.