Rat u Bosni i Hercegovini ostavio je neizbrisive ožiljke, ali je iznedrio i priče o hrabrosti i bezuslovnoj ljubavi. Jedna od njih je priča o Ivanki Šućur, ženi koja je spasila jednogodišnjeg dečaka Elvisa Salkanovića iz ruševina u Hrasnici i podarila mu novi život.
Bila je 1993. godina kada je Ivanka izašla iz kuće da donese vode. Među ruševinama, okružena zvucima granata, začula je tihi plač. Približivši se, videla je izgladnelog i blatnjavog dečaka kako u ruci drži flašicu s pokvarenim mlekom. Osećaj u tom trenutku nije mogla opisati, ali srce joj je jače zakucalo nego ikada. Bez dvoumljenja, uzela ga je u naručje i odnela kući. Dečak, kasnije nazvan Elvis, imao je ceduljicu privezanu oko noge, na kojoj je pisalo da mu je majka umrla, otac pobegao, te da se moli onaj ko ga pronađe da ga preda policiji kako bi mu se našao otac. Otac se, prema navodima, sklonio u selo kod Tuzle, ali nikada nije potražio sina.
Od trenutka kada ga je uzela, Ivanka se suočila s izazovima brige o bebi u ratnim uslovima. Da bi mu obezbedila mleko u prahu koje je delio “Karitas”, svakih sedam dana davala je krv. To je trajalo puna tri meseca, dok je nisu otkrili i zabranili joj dalje donacije. Njena deca, Goran, Zvezdana i Svetenka, odmah su prihvatila Elvisa kao svog brata. Najstariji sin Goran posebno se vezao za njega, rekavši da ga nikome neće dati.
U ratnim danima, snalazili su se kako su znali. Bombardovanja i granatiranja bila su svakodnevnica, a hrana se nabavljala uz velike poteškoće. Ivanka se trudila da održi kuću na okupu, brinući ne samo o Elvisu već i o svojoj deci, pružajući im osećaj sigurnosti i topline, iako je rat besneo oko njih. Jednom prilikom, dok je stajala u redu za humanitarnu pomoć, čula je kako neko govori da je videla dete poput Elvisa u jednom obližnjem selu. Pomisao da bi mogao imati rodbinu negde u blizini bila je uznemirujuća, ali nije imala način da sazna istinu.
Ivanka nije pomagala samo Elvisu. Tokom rata, brinula se o starijoj komšinici Adili Trivućić, donoseći joj obroke svakog dana. Kada je Adila preminula, podigla je kredit kako bi je dostojanstveno sahranila, uprkos teškim uslovima u kojima je i sama živela. Njena hrabrost i nesebičnost nisu ostale neprimećene. Dobila je priznanje “Srce na dlanu” od Stjepana Mesića i nagradu “Duško Kondor” od Svjetlane Broz. U italijanskom “Parku pravednika” u Padovi posađeno je drvo u njenu čast, kao simbol njene plemenitosti.
Elvis je odrastao u sigurnosti Ivankinog doma, ali su ga tokom detinjstva mučila pitanja o njegovom poreklu. Kada je imao osam godina, pitao je zašto ga je biološka majka ostavila. Ivanka mu nije mogla reći istinu, već je samo odgovorila da nekada majke rade ono što misle da je najbolje. Posle toga više nikada nije pitao. Jednog dana, kontaktirala ga je biološka majka i pitala da li mu nešto treba. Elvis je odgovorio da mu treba samo majčina ljubav. Nakon toga, ona se više nikada nije javila.
Njegov biološki otac nikada nije pokazao interesovanje da ga pronađe. Ipak, Elvis je uspostavio kontakt s polubratom Alenom, koji ga je posećivao i s kojim je razvio blizak odnos. Kasnije se javio i drugi polubrat iz Nemačke. Ivanka je preminula 2016. godine, ostavivši iza sebe četvoro dece i četvoro unuka. Njena porodica i danas pamti njenu neizmernu ljubav i plemenitost. Elvis, koji je bio uz nju do poslednjeg trenutka, rekao je da ona nikada nije delila ljude po veri, rasi ili polu, te da ih je tako i vaspitavala. Njena priča ostaje inspiracija za generacije koje dolaze – priča o ženi koja je u vremenu razaranja pokazala šta znači biti čovek. POgledajte video snimak ispod teksta.