Posebno mjesto u Sport klubovom poligonu mišljenja o fudbalskim temama i dilemama zaslužuje Rasim Ljajić.
Počasni predsjednik Novog Pazara, ranije potpredsjednik Partizana, godinama aktivno angažovan u najpopularnijem sportu, ni u smutnim godinama nije prihvatio ulogu pukog posmatrača domaćih zbivanja.
Spreman uvijek da stvari definiše konkretnim imenima, uz rizik razmimoilaženja sa zvaničnom fudbalskom politikom, ma šta konkretno značio taj pojam, posljednjih mjeseci nudio je ideje za bolje sutra. Niko nije Rasima Ljajića, ni Novi Pazar, htio da čuje – ni po pitanjima bonus pravila, kvote stranaca, kritike suđenja…
Otuda i želja da ponovo otvorimo suštinske teme za dobrobit najpopularnijeg nam sporta. I krenemo od priče sa Rasimom Ljajićem!
„Fudbal se nalazi tačno onde gdje je i bio na Prvenstvu Evrope 2024. Njemačka je naša slika i prilika, mjerilo fudbalske Srbije. U životu i fudbalu rezultat je jedina vrijednost, dva i dva su uvijek četiri. Kroz politiku i filozofiju istu stvar možda i možete različito da interpretirate. Najpopularniji sport, milioni ljudi koji gledaju i razumiju, ipak, priznaju samo rezultat. Pokušaji da se od fudbala napravi nauka nisu dobri…“, jasan je stav prvog čovjeka novopazarskog fudbala.
Na šta konkretno mislite?
„Naučne metode neophodne su u sportu i svim sferama života, međutim, praviti nešto što nikad neće biti totalno je deplasirano. Analitičari nam tumače strategije, šta je trener mislio, igrač uradio… Čemu sve to? Ako budemo pametni, možemo da izvučemo pouke, resetujemo stvari i kažemo: „Ljudi, ovo očito ne daje dobar rezultat, nastavimo li istim putem, efekat će biti identičan…“ I tu se pojavljuju frustracije, nezadovoljstvo, našem fudbalu to je najmanje potrebno.“
I pored svih problema – ne odustajete od domaćeg fudbala. Otkud toliki entuzijazam kod vas, želja da izgurate priču u Novom Pazaru?
„Drži me entuzijazam iz dva razloga. Prvi, lični: volim fudbal, od kako sam prohodao, to je strast i glavni motiv zbog čega sam ostao privržen najpopularnijem sportu, čak i imao problema. Druga: teško da Novi Pazar po nečemu drugom može da bude prepoznat, osim po fudbalskom klubu. Uoči finala u Berlinu, moj prijatelj je nosio dres Novog Pazara i ko zna koliko ljudi se sjetilo našeg grada. Tako smo saznali da postoji u Njemačkoj klub Novi Pazar. Čovjek iz Istanbula, redar na finalnom meču, odmah je povezao naš klub sa Fenerbahčeom. I ko zna još koliko ljudi, zato bi šteta bila da klub propadne.“
Mnogi bi na vašem mjestu odavno „sagorjeli“?
„Znam! Nije lako baviti se domaćim fudbalom, morate da „prosite“, privreda nema interes da ulaže, jer ne postoji tržište. Jednostavno, zašto bi neka kompanija, firma, preduzeće ulagali u Novi Pazar, Javor, Tekstilac… Bukvalno „štap i kanap“! Prodaju Zvezda, Partizan, Vojvodina, TSC, ostali prilično skromno i sitno. Kako da se nosimo sa klubovima višemilionskih budžeta. Ovo je alhemija!“
Prošle sezone, od Evrope do opstanka tanka linija – UEFA takmičenja jedina su legitimizacija uspjeha?
„Evropa ostaje ideal, pitanje da li i realan. Prošle godine imali smo odličan tim, izvanredan plasman poslije prvog dijela sezone, međutim, imena ne igraju. Fudbal danas više liči na atletiku, nego sport Pelea, Krojfa… Pitanje da li bi se takva imena danas hljeba najela! Pokušavamo da klub stabilizujemo i ako se ukaže šansa „napadnemo“ gornji dom. S obzirom na budžet, svega milion evra, učešće u elitnom rangu značajan je uspjeh. Toliko smo potrošili na plate, putovanja, održavanje… Primanja u Novom Pazaru nisu velika, međutim, jesu redovna. Svi bi da se vrate u naš klub, stvaramo širu familiju na entuzijazmu, zdravom ljudskom odnosu. Nešto mora da postoji – debelo platiti, ili kao mi. Čude se ljudi kako uopšte igramo u najvišem rangu…“
Zaista – kako?
„Prije pet godina dvoumili smo se – likvidacija, ili opstanak kluba. Novi Pazar ima tradiciju, vidio sam suze u očima kod ljudi na pomen gašenja! Nismo mogli, ne bi to bilo pošteno! Dug preko 850.000 evra, budžet 400-500.000!? Ušli smo u proces reorganizacije, nemamo dugovanja. Nismo bogati, nikome ne dugujemo!“
Baza Novog Pazara krije se u velikoj podršci navijača, s proljeća ste imali podršku i 7.000 ljudi. Kasnije su tribine postale „vidljivije“, jeste li zadovoljni brojem ljudi na tribinama?
„Kompleksno je objasniti ljudima van Novog Pazara taj fenomen naših tribina. Ima svega – politike, mržnje, zavisti, ljubomore, onih koji navodno vole klub, a žele samo loše, protivnika, nekadašnjih rukovodilaca kad se fudbal igrao po livadama, među tikvama… Vratili smo klub gdje je i njegovo mjesto. Kod nas, svi treneri iz škola fudbala, bivši fudbaleri, računaju da imaju mjesto u Novom Pazaru. I da zaslužuju platu! Štedimo i računamo na radnu zajednicu od svega deset ljudi. Svaki roditelj misli da njegovo dijete zaslužuje da igra u Novom Pazaru, jer je tu i rođeno. Kako da objasnite da ovo nije više vrijeme od prije 30-40 godina? Kad su u Slobodi igrali Užičani, u Novom Pazaru Pazarc. Tad nije bilo novca, igrali su u nižem rangu. Ostali su pojedinci u tom vremenu, smetaju im danas Nigerijci.“
Odbacujete apriori takve podjele?
„Ko bi od nas bio srećniji da igramo sa 11 Pazaraca? Za Novi Pazar bila bi to velika ušteda, uz podršku više navijača. Dovodimo igrače iz Afrike, jer ovde više nema baze. Ne u Novom Pazaru, nego u Srbiji! Veće tržište otvara mnoge mogućnosti, iz kvantiteta porađa se kvalitet… Naš grad je broj jedan po posvećenosti fudbalu, ispod površine ipak ima svega! Zato nam se i dešavaju incidenti, ne organizovanih i velikih grupa, naprotiv. Probleme režiraju različiti ljudi: neko gađa igrača, drugi inicira, čak i sa zapadne tribine imali smo više nereda nego sa sjevera. Dobri rezultati sve rješavaju, u suprotnom, svako je nezadovoljan. I opet – vratiću se na podjele! Prije šest godina povukao sam se iz kluba, upravo, zbog pritiska da igraju samo Novopazarci. I rekao sam – ispašćete iz lige. Znate gdje su završili? U trećoj ligi.“
Šta danas Novi Pazar nudi domaćem fudbalu, glatko ste na startu sezone pobijedili Spartak?
„Nedostaju nam dva pojačanja, zadnji vezni i krilo u prvom redu. Pozadi smo bolji nego lane, sa potrebnim rješenjima do kraja prelaznog roka možemo sa svima na ravne časti. Prvi cilj je plej-of, ne vidim ni da su se ostali posebno pojačali, izuzev tri najveća kluba. Čudne stvari se dešavaju. Posljednjih godina morao sam telefon da gasim tokom prelaznog roka, ove godine – tajac! Kao da je fudbal prestao da se igra… Ništa!“
Ima li vaš klub dostojnog nasljednika Slobodana Rubežića, od kojeg se nedavno slio fin prihod u klupsku kasu, uz perspektivu dodatne zarade?
„Imali smo interesovanja za Adešinu i Oparu, momke iz nigerijske škole. Mlađani Bačkulja izrasta u sjajnog fudbalera, ume da igra lijevom i desnom. Danas možete da prodate igrača do 20 godina, iznad – samo velemajstora. Sredina ne postoji…“
Često kažu ni u vašim shvatanjima klupske politike?
„Prati me glas da često mijenjam trenere. Lično smatram: trenerska struka jedna je od slabijih karika domaćeg fudbala. Bez konkretizacije, već u globalu. Uvijek smo imali predstavnike u ligama petice, sad ni približno. Može li neko da kaže – Rasim Ljajić, ili neko drugi, tražio je da igra taj i taj! Imali smo za Adešinu ponudu od 1,2 miliona evra, u šest utakmica tada ni minut nije odigrao. Propalo je sve, možda ne zbog toga, ali ljudi su vjerovatno vidjeli – čim nema mjesta u protokolu, zašto bismo ulagali toliki novac. Ni tada nije rečeno „ovo je projekat, mora da igra…“ Porazi, ipak, i da si kući traže reakciju. Može da nema dobrih rezultata, ali ima igre. Dešava se obrnuto, ali… Kad nema nijednog, ni drugog, čak ni najave boljitka, naravno da nećemo mijenjati 20 fudbalera. Priče tipa „treba da izdržimo, ima vremena, damo šansu…“ nisu održive.“
Ne vjerujete u takve stavove?
„Da ispadnemo, pa kome onda šansu da pružimo? Fudbal je skupa igračka, u Srpskoj ligi ne prolaze te priče. Ne samo Nikola Trajković, svako ima slobodu. Izbjegavam komunikaciju sa trenerima, baš da ne bi neko stekao utisak o pritisku između redova. Rezultati su jedino mjerilo, ko ih ima može da ostane u Novom Pazaru i dovijeka.“
Vodeći Novi Pazar niste ćutali na mnoge užarene teme domaćeg fudbala – je li to zaista danas rizik u Srbiji?
„Vidimo da ovo ne funkcioniše, kamo sreće da se mi, mali klubovi, udružimo, tada bi i naša snaga bila veća. Ovako, pitaju se veliki i odlučuju. Ne možemo da budemo u rangu Zvezde i Partizana, ali oko propozicija treba konsultovati i naš glas.“
Jasno ste stavili do znanja – glas protiv bonusa. Zbog čega?
„Niko nas nije slušao, pitao, ni konsultovao. Lako je Zvezdi i Partizanu, pa i Vojvodini, da imaju po deset bonusa. Svako će da dođe u Beograd, ali hajde dođi sa 18 godina u Pazar, Surdulicu, Ivanjicu, Odžake… Zato smo izašli sa idejom o ukidanju bonus pravila. To je nepotrebno, štetno! Zamislite, momak od 22 godine mora da igra, a godinu dana stariji, iako duplo bolji, ne! Da imamo 15 bonus igrača, svi bi igrali, jednostavno, samo njih možemo da prodamo. Nemojte, ipak, da nas tjerate, iz najjačih škola ne mogu da izađu igrači takvog profila. Umjesto da povećavate kvalitet i vraćate ljude na tribine, animirate mlade, vi se uklapate u osrednjost, robujete besmislenim pravilima. Da li se neko pitao o efektima spornog pravila? Niko! A, efekta nema!“
Adem fenomen planete!
„Ostanak Adema Ljajića najveće je pojačanje za Novi Pazar. Malo se pisalo o njegovom fenomenu! I jeste fenomen – postoji li primjer na zemaljskoj kugli da je neko u situaciji milionskih ugovora došao besplatno igra u rodni grad? Sličan primjer nisam čuo! Adem nema 40 godina, igrači njegovog doba potpisuju višemilionske ugovore, Pepa u 41. igrao na PE. Velemajstor, ne samo lider na terenu! Saigrači su oduševljeni Ademovom skromnošću i prirodnim autoritetom.“
Odbijena je vaša ideja o reviziji pravila o strancima, bez objašnjenja?
„Igrač iz Finske stranac, Rožajac, na pola sata od Novog Pazara, jeste! Ne ide… Srbija treba da bude regionalni fudbalski centar, da svi žele u naš fudbal. Dajte da svima olakšamo, trgovini, privredi, zašto fudbalu otežavamo? Kvalitet će sve da rodi. Ovako, hoćemo na silu robujući pravilima koja nigdje ne postoje. Ništa, u konačnom zbiru, nije slučajno. Zato smo tu gdje jesmo…“
Znatno ranije odbijena je u startu vaša ideja o kandidaturi za predsjednika FSS. Pominje se opet da biste mogli na Terazije 35, u sklopu jačanja aktuelne fudbalske vlade?
„Nema me u toj priči više!“
Zašto ste ranije brzo odustali?
„Pojavili su se ogromni otpori, najviše fudbalski. Ljudi iz saveza željeli su apsolutnu kontrolu, čak i mijenjali statut da neko iz stranke ne može u FSS. Zamislite to – i kad sam vidio stepen otpora, zapitao sam se „šta će to meni…“ Nisam poginuo u politici, sad da mi se to desi u fudbalu. Unutar saveza ima mnogo kvalitetnih ljudi, dobar menadžer i organizator od tih ljudi napravio bi odličan sistem. Na primjer, Nebojša Ivković, Aleksandar Pivić, Jovan Šurbatović kojeg ne znam, iako čujem razne stvari. Izrastao je u ozbiljnog fudbalskog radnika, poznaje materiju. Po dubini, može da se nađe mnogo dobrih ljudi, spremnih da prvenstvo učine potpuno regularnim. I to je najbitnije. I to je osnova svega: pustite ljude da igraju i sude… Nama se dešavalo da poslije utakmice od arbitra čujemo: „znam da sudim, ali tako mi je rečeno“! Kako može sebe da pogleda u ogledalu. Pogledajte koga imamo – Srđana Jovanovića, Nenada Minakovića…“
Rijetko ih srećemo u Srbiji?
„Zato što su dobri! Takvi ljudi treba da budu uključeni u razvoj saveza, sudijske organizacije. Siguran sam, brzo možemo da napravimo ligu bolju od Hrvatske. Ili da se i dalje zavaravamo pričama o plasmanu, menjanju pravila, pričamo ligi od 12, 16, pa 14 klubova. Može li nešto da se stvori iz improvizacije, čistog voluntarizma? Predstavio sam program od pet tačaka. Regularnost, jaka liga, trenerska struka… Nema mjesta osrednjosti, opstanak traži mjesto u vrhu! Hoćemo sa malo truda do dobrih rezultata. Ne može! Možda jednom, slučajno.“
Naposljetku ste se povukli iz Skupštine FSS?
„Članstvo je bilo uslov za predsjedničku kandidaturu. Odmah sam sebi rekao „bježi odavde, što je prije moguće“. Eto, sad sam i zvanično otišao…“
Otišao je i Nemanja Vidić – vidite li bivšeg kapitena na značajnom mjestu unutar srpske kuće fudbala?
„Treba iskoristiti sve što se može. Savez mora da bude otvoren za bivše sportiste. Karijera u kopačkama nije garancija da ćete biti dobar sportski radnik, ili trener. U redu, ta epizoda. Velika imena nose ogromno iskustvo i luksuz bi bio da se ne iskoriste. I u tome se očitava reforma, modernizacija, ti ljudi su zaradili dovoljno, nemaju interes da rade u FSS za platu. Nećemo u drugu krajnost i svako fudbalsko ime uključujemo u FSS. Ima i tu svačega… Za ljude poput Vidića, Matića, sigurno ima mjesta!“
Plašite li se kakvi dani, ne budućnost, dolazi srpskom fudbalu?
„O budućnosti je teško pričati, fudbal traži dobar rezultat sad i odmah. Zabrinut sam… Rekonstrukcija terena dobar je korak ka stvaranju baze i bega od njiva. Potrebne su nam dublje reforme, nema potrebe za izmišljanjem tople vode, fudbal nije nauka! Katar nas je ošamario u jedan, Njemačka u drugi obraz. Nije uspjeh puki plasman, valjda je minimum plasman u naredni krug. Slovenci mogu da igraju egal za Englezima, Danci nisu ni blizu tima od ranije. Realno, Srbija je imala grupu za prolazak. Bez navijačkih strasti, morali smo u osminu finala.“
Sada nema nazad – u situaciji opšte raspolućenosti teško da se nazire rješenje?
„Društvo smo krajnosti, velika euforija porađa krupna razočaranja. Za izjave selektora poslije Prvenstva Evrope nemam riječi. Nikoga neću da uvrijedim, ali da trunke realnosti nema!? Druga je stvar kad letvicu postaviš na dva metra, iako ne možeš da preskočiš ni jedan! Stvari je u početku trebalo drugačije postaviti, bez obećanja i nerealnih očekivanja. I potom odete u krajnost tvrdnjom: niko nas nije napunio! Zamislite to? Ni na Olimpijskim igrama ne važi pravilo važno je učestvovati. Ako ideš na takmičenje, cilj je da pobijediš! Vratimo se na grupu – je li neuspjeh bilo drugo mjesto u možda najslabijem društvu? I to je bila dovoljna indikacija da se lopta spusti. Znate da odnosi u reprezentaciji nisu najbolji, iako se pričalo da je sve bajno. Svako od nas priča sa tim momcima, nemaju oni flaster na ustima. I svi znamo da su odnosi narušeni i loši, što se pokazalo. Selektor je više grešaka napravio poslije, nego tokom Prvenstva Evrope u Njemačkoj. Drugo mjesto bilo je razlog ostavke, ne vidim zašto je problem reći pošteno gdje smo i šta nam se dešava? Možemo da pričamo o Piksiju, ali u odabiru igrača, prvi put poslije ko zna koliko, javnost se složila. Uvijek je ranije bilo svakojakih priča. Ne znam da li je neko izostavljen da kažemo „mogao je, ali nije dobio poziv“… Ispravite me ako griješim.“
Možda Darko Lazović?
„Pominje se, više stidljivo – nije to tema, priča, tvrdnja više ljudi. Ne piju primjedbe ni zašto nema superligaških igrača na listi. Iz slabe lige ne izlazi ništa dobro. Iz male šume, lav ne izlazi! Nema ga… Nije bitno odakle dolazi, dres je na prvom mjestu. Lažna je dilema – domaća liga, ili inostranstvo.“
Ima li, poslije svega, rješenja – nagovještaja boljeg sutra?
„Moraju da se dese krupne stvari u FSS. Ne kažem celom savezu, u kojem ima profesionalaca, spremnih da iskoriste slobodu i naprave maksimalno regularan sistem takmičenja. Unutar reprezentacije mora da bude stvoren utisak novog početka. Čak i poslije neuspjeha, da trener ništa nije kriv, takav potez je ključan. Novi početak, nova nada, optimizam! Kod nas je negativa još veća, Dušan Tadić se povukao i to u ulozi vođe, autoriteta… Možda ne bi bilo strašno da ima alternativa. Moramo da funkcionišemo u realnom vremenu, ima boljih igrača od Tadića, ali u svijetu. Da li i u našem timu, među kandidatima za reprezentaciju? Situacija je teška, neuspjeh će se svuda odraziti. Plašim se kvalifikacija za Mondijal 2026, zamislite da se ne plasiramo. Ostali smo sada iza Mađarske, nemojte da se lažemo!“
Ključne tačke rješenja za bolje dane?
„Reforma, modernizacija, preuzimanje rizika, odgovornosti! Na čelo FSS mora menadžer, spreman da energijom, snagom, voljom, autoritetom pokrene savez. Mora neko da se bavi klubovima, van Zvezde i Partizana, sistemom takmičenja… Ne mislim da Srbija, naša ekonomija, može da izdrži 2.500 klubova. Objektivno, ne! Koliko nam je liga potrebno, ne mislim da je sistem sa 16 superligaša ključ, valja razmisliti i na tu temu. Tržište je poremećeno, sad svako poskupljenje ima objašnjenje „rat u Ukrajini“. Bukvalno, kod nas dvije trećine klubova jedva preživljava. Vrijeme je za nova rješenja i ideje“, zaključio je Rasim Ljajić u velikoj priči za Sport klub.
Intervjuu u čijoj suštini se kriju odgovori na mnoga domaća pitanja…