Šaronje kod Tutina – U kući na spratu, pod starim krovom koji miriše na drvo i sir, živi Hana Kecap — žena čije ime nećete naći u knjigama, ali čija bi životna priča mogla stati u svaku stranicu o snazi, poštenju i ponosu Sandžaka.
„Moj muž, on se, sa stokom smo se borili svakad. Da li mi se ovca obliznila, da li dvoje, da li troje — ono ne bi majkalo.“
Tako počinje priča koja vraća slike nekog drugog vremena, vremena u kojem su žene tkale ponjave, kuhale kompire i pravile sir koji je hranio cijele porodice, ali i čitav kraj.
„On je brod u Mahovinu nosio za Tutin na kobilu, popakuj mu džakove… neki Trifun mu je primao. Kaže mu: ‘Izmeri, Aljo, čoveku.’ Toliko mu je verovo.“
Hanin muž bio je čovjek koji se nije svađao, koji je radio i pomagao, a iznad svega vjerovao ljudima. „Nikad koga nije prevario, a svima pomogao.“
Od mahovine, sira i rada — živjeli su.
Njihov sir putovao je sve do Njemačke. „Po deset kanti naručuju. Jedna kuća evo nosu, po sto kila.“
I danas se po Šaronjama pamti da niko nije znao tako umijesiti sir i tako tkati kao Hana.
Danas, u devetoj deceniji života, Hana sporo hoda, ali joj duh ne posustaje.
„Imam trinaestoro unuča, šestoro od jednog sina, četvoro od drugog… nek’ su živa, zdrava i srećna. Dobre su mi snahe, dobri sinovi.“
Sve je, kaže, rodila kod kuće — bez doktora, bez bolnice. „Svi ja osmoro, kod kuće. Mi nismo ta putu u bolnicu išle.“
I sada, kad joj snahe donesu kahvu, Hana se našali:
„Kažem, prokuha li na dobro, bojim se da me ne popariš namjerno!“
Smije se, kao djevojka, dok rukama prekriva bore koje su nastale od tkanja, rada i brige, ali ne i žalosti
„Nikad nisam hajala ni da lažem koga, a ni da mene laže. Čisto u kuću, čisto u dušu.“
Tako živi i danas, okružena sinovima i snahama koji su joj ostali najveći ponos.
Kad priča o svom životu, ne žali se — zahvaljuje.
„Ja sam apelisana, imam štitnu žlijezdu, ali sam dobro prošla. Moj doktor Aleksandar Bihljic rekao: ‘Kao vaš sir — takvog nije niko donio!’“
Na Pešterskoj visoravni, gdje vjetar nosi miris snijega i ovčjeg sira, Hana Kecap ostaje simbol jedne generacije — one koja je izgradila Sandžak u tišini, bez pomoći, ali s vjerom i čestitošću.
„Još ne priznajem snahama da su mogo čistije od mene.“
Kaže to kroz smijeh, i u toj rečenici je sva mudrost jednog vijeka. Pogledajte prilog ispod teksta.