Ukrajinci u Bosni je teks BBC koji smo preuzeli i prenijeli.
Ukrajinske mirovne snage pristigle su u Bosnu 15. jula 1992. godine. Ovo je bilo prvo učešće nezavisne Ukrajine u mirovnim operacijama.
Ukrainskie mirotvorcы v Saraevo, 1992 god
Autor fotografije, Getty Images
Potpis ispod fotografije,
Ukrajinski mirotvorci u Sarajevu, 1992. godine
Za mirovne operacije u bivšoj Jugoslaviji formiran je 240. bataljon.
General pukovnik Anatolij Lopata, u to vreme zamenik ministra odbrane, a od 1993. do 1996. načelnik Generalštaba Oružanih snaga Ukrajine, seća se da je Kijev želeo da doprinese uspostavljanju mira na Balkanu i nadao se da će mirovne trupe doprineti tome.
Priznaje da su nade za brzi mir bile neosnovane.
Sukobljene strane su provocirale mirovne snage, pokušavajući da iskoriste njihovo prisustvo u sopstvenu korist.
Pribыtie ukrainskih mirotvorcev v aэroport Saraevo. Foto 1995 goda
Autor fotografije, Arhiv Andreя Hlusoviča
Potpis ispod fotografije,
Dolazak ukrajiskih mirovnih snaga u Sarajevo, 1995
„Lokalni stanovnici su često govorili da su ukrajinske mirovne snage neutralne i da ne žele da pomognu ni jednoj strani.
„Naši vojnici su ispunjavali zadatak koji su dobili od Ujedinjenih nacija i vojnog rukovodstva.
„Lokalno stanovništvo nije podržavalo ovakav stav, ni jedni ni drugi (Srbi i Bošnjaci)”, objašnjava bivši načelnik Generalštaba ukrajinske vojske.
Lopata
Autor fotografije, Arhiv Anatoliя Lopatы
Potpis ispod fotografije,
Anatolij Lopata
U početku su ukrajinske mirovne snage bile smeštene samo u Sarajevu, ali od 1993. godine su razmeštene u muslimanskim enklavama Goražde i Žepa, do kojih se moglo doći samo preko teritorije bosanskih Srba.
Za Srbe, situacija je počela da se pogoršava 1994. godine. Tada su Sjedinjene Američke Države uspele da okončaju rat između bosanskih Hrvata i muslimana.
Hrvatski predsednik Franjo Tuđman i bosanski predsednik Alija Izetbegović potpisali su u Vašingtonu 18. marta sporazum prema kojem je formirana muslimansko-hrvatska federacija Bosna i Hercegovina koja je kontrolisala 34 odsto teritorije države.
Klinton, Izetbegovič i Tudžman
Autor fotografije, Getty Images
Potpis ispod fotografije,
Klinton, Izetbegović i Tuđman
U decembru 1994. godine, zaraćene strane su potpisale sporazum o prekidu vatre.
Želeći da stane na put inicijativi stvaranja koalicije između hrvatskih i muslimanskih snaga, koje su formirale zajedničku vlast, 8. marta 1995. godine predsednik bosanskih Srba Radovan Karadžić potpisao je tajnu „Direktivu 7”.
Usredsredio je pažnju na to da se situacija menja u korist protivnika i za cilj je postavio likvidaciju enklava bosanskih muslimana u istočnoj Bosni.
Musulьmanskie deti-bežencы, 1993 god
Autor fotografije, Getty Images
Karadžić je hteo da prekine komunikaciju između Srebrenice i Žepe, da blokira snabdevanje mirovnih snaga i civila hranom, da primora mirovne snage da napuste enklave, da „sruše i unište muslimanske snage i konačno oslobode region doline Drine”.
Sa posledicama ove direktive, koju je sproveo načelnik štaba vojske bosanskih Srba Ratko Mladić, ukrajinske mirovne trupe su se suočile krvavog leta 1995. godine.
Srebrenica: Lekcije iz istorije na 18. Maršu mira
Obeležavanje 24. godišnjice genocida u Srebrenici
Srebrenica i Bratunac: Pomen za srpske žrtve
Karadžič i Mladič
Autor fotografije, Getty Images
Taoci
U maju 1995. kao odgovor na dejstva vojske bosanskih Srba u blizini Sarajeva, avioni NATO-a kojima su se mirovne snage obratile za podršku iz vazduha, bombardovale su nekoliko skladišta oružja vojske bosanskih Srba.
Ratko Mladić odgovorio je masovnim uzimanjem talaca iz redova vojnika mirovnih trupa, koji su korišćeni za pravljenje „ljudskog štita” protiv vazdušnih udara NATO-a.
Bosanski Srbi zarobili su najmanje 280 vojnika mirovnih snaga među kojima su bili i Ukrajinci.
Pukovnik rezervnog sastava Vladimir Krjučkov, tada komandant Prve specijalne čete ukrajinskih mirovnih snaga, kaže da su bosanski Srbi napali dva ukrajinska kontrolna punkta u blizini Sarajeva na kojima su bila mesta za prikupljanje oružja.
„Otišli smo da pregovaramo i oni su me zgrabili. Probao sam da se oslobodim i da vičem vojnicima da započnu odbranu, a tada su oni počeli da me udaraju”, seća se on.
Ukrainskiй mirotvorec na punkte sbora oružiя, 1994 god
Autor fotografije, Getty Images
Potpis ispod fotografije,
Ukrajinski mirotvorac 1994. godine
„Vojna policija (vojske bosanskih Srba), tražila je da borci Ukrajinskih mirovnih snaga (UkrBat) predaju preostalo oružje. Tako je incident opisan u materijalima Haškog tribunala.
„Komandant vojne policije prislonio je pištolj na glavu ukrajinskog poručnika i zapretio da će pucati ako UkrBat ne bude slušao.
„Dvojica boraca UkrBata pokušala su da intervenišu i počela da tuku predstavnike vojne policije. Tada je vojna policija zapucala iznad glava mirovnjaka iz UkrBata i naredila im da legnu na zemlju”.
Narednik rezervnog sastava Aleksandar Višinski, koji je zarobljen zajedno sa Vladimirom Krjučkovim, seća se da su zarobljeni mirotvorci korišćeni kao „ljudski štit” u blizini vojnih objekata, tako što su ih lisicama vezivali za stubove.
Mirotvorcы
Autor fotografije, Arhiv Aleksandra Višinskogo
Potpis ispod fotografije,
Ukrajinski mirotvorci nakon puštanja na slobodu
Bili su brutalni.
„Psi su nas gonili kako bismo se razbili u grupe, izvodili su momke i pucali im iznad glava. Ali nismo dali na nas”, seća se Višinski, koji je kasnije svedočio pred Tribunalom za bivšu Jugoslaviju u postupku protiv Karadžića.
Vladimir Krjučkov je uspeo da pobegne iz zarobljeništva kada je čuvar zaspao, a iz kuće jednog seljaka da pozove Ministarstvo odbrane u Kijevu i saopšti gde su taoci.
„Kada sam se ujutru vratio, Srbi su me izveli na streljanje i pucali mi iznad glave. Nekoliko puta su me tukli. Takvo zversko ponašanje je bilo prema ‘pravoslavnoj braći'”, priča on.
Masovnim uzimanjem talaca, Mladićeva vojska je pokušala da NATO avijaciju izbaci iz rata.
Zarobljeni ukrajinski vojnici mirovnih snaga pušteni su 6. juna i poslati u Zagreb.
Ipak su najveća iskušenja za ukrajinski kontigent u Bosni tek sledila.
Opsada Žepe
Zaseok Žepa nalazi se u istočnoj Bosni, u živopisnoj planinskoj dolini nedaleko od reke Drine, koja deli Srbiju od Bosne i Hercegovine.
Unaokolo su planine prekrivene šumom. Do početka rata Žepa i njena okolina bili su siromašna regija, ali su žitelji tog kraja, Žepljaci, u Bosni imali reputaciju ponosnih gorštaka.
Ovde je formiran jedan od centara otpora protiv vojske Republike Srpske, čemu je išao na ruku sastav stanovništva koga je činilo 90 odsto muslimana.
Žepa
Autor fotografije, Arhiv Andreя Hlusoviča
Potpis ispod fotografije,
Centar Žepe
Ta enklava bila je pod opsadom od aprila 1992. godine. Uspostavljanje sigurnosne zone u maju 1993. godine i slanje mirovnih snaga otvorili su put konvojima humanitarne pomoći u to područje.
U trenutku kada su bosanski Srbi tokom leta 1995. godine napali muslimanske enklave, na tom mestu je bilo stacionirano 79 vojnika ukrajinskih mirovnih snaga.
Major Igor Švidenko bio je zamenik komandanta za nastavni rad druge čete koja je bila smeštena u Žepi.
Prema njegovim rečima, mirovne snage čuvale su površinu od 121 kvadratnog metra, na kojima je bilo devet osmatračnica i kontrolnih punktova u blizini imanja i na putevima.
V gorah u Žepы
Autor fotografije, Arhiv Andreя Hlusoviča
„U samom selu Žepi, u školi, bila je smeštena baza, štab čete, radio stanica, tamo su se čuvale namirnice i municija”, priča Švidenko.
Ukrajinski mirovnjaci trebalo je da prate kretanje naoružanih odreda i da izveštavaju glavni štab u Sarajevu o granatiranju enklava. Bili su naoružani lakim naoružanjem sa samo devet oklopnih transportera.
„Negde u maju Srbi su blokirali put koji je vodio prema Sarajevu. Ponestajalo je hrane i oni su postepeno počeli da prelaze na suvu hranu”, seća se Igor Švidenko.
„Konovoji sa hranom prestali su da dolaze. Suva hrana je trajala dva dana a zatim je i ona potrošena. U bivšoj školi lovili smo golube na tavanu. Sakupljali smo kišnicu. I gorivo nam je nestalo. Svake večeri smo preko radioveze izveštavali o situaciji”, priseća se narednik u rezervi Andrej Hlusovič.
Snage bosanskih Srba počele su granatiranje položaja mirovnih snaga u enklavi Žepa 7. jula 1995. godine, a od 10. jula i samo selo.
Radislav Krstič
Autor fotografije, Getty Images
Potpis ispod fotografije,
General Radislav Krstić pravosnažno je osuđen na 35 godina zatvora zbog pomaganja i učestvovanja u genocidu
Dana 11. jula vojska bosanskih Srba zauzela je Srebrenicu, grad severno od Žepe.
Srebrenica je, u stvari, bila potpuno blokirana od marta, bez hrane i osnovnih potrepština a u junu su tamo već zabelženi slučajevi smrti od gladi. 570 holandskih vojnika mirovnih snaga u enklavi nije bilo u stanju da sačuva civilno stanovništvo od krvoprolića.
Više od 8.000 muslimanskih muškaraca ubijeno je u danima koji su usledili.
Nakon zauzimanja Srebrenice 13. jula 1995. godine, jedan od zapovednika vojske bosanskih Srba Radislav Krstić naredio je napad na Žepu. Neki od ljudi koji su uspeli da pobegnu iz Srebrenice stigli su u Žepu i ispričali što se tamo dogodilo.
Bosnяki-musulьmani
Autor fotografije, Getty Images
Potpis ispod fotografije,
Masakr u Srebrenici bio je strašan udarac muslimanima Bošnjacima. U Žepi i Goraždu počeli su se pripremati za najgori scenario
„Muslimani u Žepi su shvatili da može da ih zadesi ono što se dogodilo u Srebrenici i počeli su sa udaljenih imanja da dolaze u Žepu. A Srbi su stalno gađali ta imanja i naše kontrolne punktove.
„Nije bilo goriva i nismo mogli da se spustimo u selo sa oklopnim vozilima. Komanda je odlučila da onesposobi oklopne transportere i skine oružje sa njih. Nakon što su stanovnici udaljenih gazdinstava napustili svoje domove, vojnici mirovnih snaga su se spustili iz udaljenih kontrolnih punktova”, priča Igor Švidenko.
Sa ostalim mirotvorcima napustio je kontrolni punkt i pošao u selo u „bazu”.
„To je bilo negde oko 14. ili 15. jula. Odmah su videli da se u blizini džamije okupilo nekoliko hiljada muslimana, žena, dece i staraca. Muškaraca skoro i nije bilo, bilo je samo dece uzrasta do 14 godina. Plakali su, molili nas da ne idemo, bacali se na kolena, jer ako odemo sve će se završiti kao u Srebrenici”, seća se on.
Ukrainskie mirotvorcы na odnom iz čekpoйntoй vozle Žepы
Autor fotografije, Arhiv Andreя Hlusoviča
Potpis ispod fotografije,
Ukrajinski mirotvorci na kontrolnom punktu kod Žepe
Ukrajinski mirovnjaci pričaju da su odnosi sa lokalnim stanovništvom bili odlični.
„Prema nama su se odnosili veoma uljudno. Nismo imali goriva pa su nam lokalci dozvolili da se grejemo na njihova drva”, priča Igor Švidenko.
„Oni su nam i pekli hleb i davali hranu”, seća se redov u rezervi Aleksandar Rozecki. Lekar u četi Jurij Bondar pružao je medicinsku pomoć lokalnim stanovnicima. Napetost je porasla nakon pada Srebrenice.
Beženka
Autor fotografije, Getty Images
Potpis ispod fotografije,
Izbeglica iz Srebrenice koja je saznala za pogibiju supruga
Prema rečima Rozeckog, isprva su vojnici bosanskih muslimana došli na kontrolni punkt mirovnjaka i tražili oružje za borbu protiv bosanskih Srba.
„Rekli su nam: ili ćete predati oružje ili odavde uopšte nećete otići. Počeli su da miniraju prilaze tako da mi ne bi mogli da odemo u oklopnim vozilima. Tada su već počeli da se ponašaju drugačije, hteli su da nas stave kao živi štit”, kaže ukrajinski mirovnjak.
On ne vidi ništa čudno u ponašanju Bošnjaka.
„Ovo je rat. Bilo im je potrebno da zaštite svoju decu i žene, zato su i preduzeli tako drastične mere. Stavite se na njihovo mesto”, rekao je Aleksandar Rozecki.
„Zapovednici vojske bosanskih muslimana tražili su ili da im damo oružje ili da svoje vojnike stavimo blizu položaja kako Srbi ne bi pucali po njima. A Srbi su rekli ako hoćete da sve prođe dobro, treba da uradite kao i Holanđani u Srebrenici. Odnosno da odete i ostavite muslimane”, seća se Igor Švidenko.
Ovu informaciju potvrdio je i penzionisani kanadski potpukovnik Luis Fortin, koji je tada bio zamenik komandanta sarajevskog sektora.
„Bošnjaci su vršili pritisak na Ukrajince i tražili da se nešto preduzme, čak su zapretili da će ih napasti ukoliko UN ne odgovore na srpsku ofanzivu vazdušnim udarima”, rekao je za BBC na ukrajinskom.
Sergeй Movčanюk
Autor fotografije, peacekeeping-centre.in.ua
Potpis ispod fotografije,
Sergej Movčanjuk
U međuvremenu, Mladićeva vojska dovukla je minobacače do enklave Žepa i započela intenzivno granatiranje sela. Ukrajinski vojnici mirovnih snaga morali su samostalno da odluče šta da rade u ovakvoj situaciji.
„Bilo je nejasno zašto komanda sektora dugo vremena nije obaveštavala o posledicama napada srpskih formacija na Srebrenicu. Ja iz štaba nisam dobio nikakva posebna naređenja”, pisao je u svojim memoarima komandant 240. bataljona Sergej Movčanjuk.
Upravo je mirovnjak potpukovnik Movčanjuk, veteran iz Avganistana, odigrao kuljučnu ulogu i uspeo da organizuje otpor pokušajima da ih razoružaju i proteraju iz sela.
Bivši načelnik Generalštaba Oružanih snaga Ukrajine Anatolij Lopata se seća da ga je u to vreme komandant bataljona zvao i prijavio situaciju.
„Dao sam naređenje da se oružje primeni u punom kapacitetu da bi zaštito sopstvene ljude i civile”, seća se on.
Ukrajinske mirovne snage spremile su se na „kružnu odbranu”.
„Mislili smo da Srbi mogu da nas napadnu, kako bi nas uništili i naterali da odemo, a muslimanska vojska da nam uzme oružje. U bazi koja se nalazila u školi, džakovima sa peskom smo zatvorili otvore i montirali mitraljez”, priča Igor Švidenko.
Prema njegovim rečima to je bilo praćeno stalnim minobacačkim granatiranjem, granate su padale i na teritoriju baze, a udarni talasi izbijali su džakove i vrata.
mirotvorcы
Autor fotografije, Arhiv Andreя Hlusoviča
Mirovne snage prenele su koordinate položaja sa kojih je pucala srpska vojska štabu u Sarajevu, uprkos pretnjama Ratka Mladića koji se nervirao, zato što je znao da bi ove informacije NATO avioni mogli da koriste za vazdušne napade na položaje njegove vojske.
Prema sećanjima komandanta bataljona Sergeja Movčanjuka, Mladić se jednom prilikom čuo sa vojskom mirovnih snaga putem radio veze i tražio na ruskom: „Odmah prestanite da izdajete naređenja za otvaranje upozoravajuće vatre!”
„Za živote mojih vojnika jedino odgovaram ja!”, odgovorio je komandant bataljona i prekinuo vezu.
Pregovori
Za rukovodstvo bosanskih Srba bilo je važno da Bošnjaci pristanu na kapitulaciju i potpišu odgovarajući sporazum.
Oni su to predložili već 13. jula na pregovorima između zamenika Ratka Mladića, generala Zdravka Tolimira i vođa muslimana iz Žepe na jednom od kontrolnih punktova mirovnih snaga.
„Tolimir je predložio predstavnicima Bošnjaka iz Žepe dve mogućnosti: ili da stanovništvo bude evakuisano kao u Srebrenici, ili će bosanski Srbi započeti dejstva”, zabeleženo je u materijalima Haškog Tribunala.
Bošnjaci su odbili ovakav predlog i 14. jula bosanski Srbi su izveli napad, zauzevši nekoliko imanja. Dana 17. jula zapretili su da će pucati na ukrajinske mirovne snage na kontrolnom punktu ako NATO avioni krenu da ih gađaju.
Vojska bosanskih muslimana, kojom je u Žepi komandovao pukovnik Avdo Palić, pokušala je da zadrži napad, ali je ubrzo oko 2.000 bosanskih Srba, prema rečima ukrajinskih mirovnih snaga, prodrlo u planine oko sela Žepa.
Smit
Autor fotografije, Getty Images
Potpis ispod fotografije,
General Rupert Smit (u sredini) 1995. godine
Glavnokomandujući mirovnim kontigentom UN, general Rupert Smit, u intervjuu za BBC na ukrajinskom rekao je da su pregovori o sudbini enklave vođeni na nekoliko nivoa.
„Unutar enklave između predstavnika bosanskih muslimana Avda Palića, Hamdije Torlaka i Srba. Drugi nivo bio je između Bosanaca u enklavi i predsednika Alije Izetbegovića u Sarajevu, jer njegova vlada nije želela da se saglasi sa etničkim čišćenjem i proterivanjem svih ljudi sa te bosanske zemlje. I treći nivo pregovora između Palića i njegovog predsednika, a ja sam bio deo toga. UN su takođe imale mesto u tim pregovorima”, seća se on.
Čekpoйnt
Autor fotografije, Arhiv Andreя Hlusoviča
Potpis ispod fotografije,
Kontrolni punkt na kom su vođeni pregovori
On napominje da je zadržavanje mirovnih snaga omogućilo da se dobije na vremenu.
„Da oni nisu izdržali mi ne bismo mogli da uradimo ono što je nakon toga usledilo”, ističe general.
Rupert Smit priča da je bilo nemoguće da se kroz srpsku teritoriju prebaci pojačanje u Žepu, a nakon zarobljavanja vojnika mirovnih snaga u maju nisu mogli da vrše vazdušne napade u cilju podrške mirovnjacima.
„Članice saveta bezbednosti UN i druge države nisu se zalagale za to, delom zbog velikog broja talaca. Izgubili su tu mogućnost”, priča on.
Smit se seća da se u julu nekoliko puta sastao sa Ratkom Mladićem i upozorio ga na posledice ratnih zločina.
„Svaki put sam govorio da ne sme da dozvoli da dođe do katastrofe kao prošlog puta. Međutim, tada nisam znao razmere zločina (u Srebrenici). Upozorili smo ga na odgovornost za ratne zločine, tada se to činilio nekako trivijalno”, priča on.
Bosniйskaя musulьmanka rяdom s grobami žertv genocida v Srebrenice nakanune ih perezahoroneniя, 2010 god
Autor fotografije, Getty Images
Potpis ispod fotografije,
Srebrenica, 2010. godine
U Londonu je 21. jula održana konferencija ministara spoljnih poslova i odbrane zemalja čiji su vojnici bili deo mirovnih snaga u Bosni, među kojima je bila i Ukrajina.
Oni su zapretili da će primeniti napade iz aviona ukoliko Mladićeva vojska napadne enklavu Goražde.
O Žepi ništa nije rečeno, rekao je Tadeuš Mazovecki, specijalni izvestilac Komisije za ljudska prava. Nakon nedelju dana dao je ostavku.
U međuvremenu Mladićeva vojska je gađala Žepu iz artiljerije i minobacača, stanovnici su se skrivali u podrumima. 19. jula oficir UN za civilne poslove Edvard Džozef i ukrajinski pukovnik Viktor Bezučenko uspeli su da dođu do enklave.
U intervjuu za BBC na ukrajinskom Edvar Džozef je istakao da je njihov zadatak bio da koordinišu evakuaciju lokalnog stanovništva na bezbedan i dostojanstven način.
„Pokušali smo da ublažimo istraumiranost civilnog stanovništva. Jasno je bilo da će Srbi zauzeti ovu enklavu. Na kraju krajeva UN nisu htele da primene silu i iskoriste svoj mandat da zaštite i primene napad iz vazduha NATO snaga”, priča Džozef, sada docent Univerziteta Džons Hopkins (SAD).
Prema njegovim rečima mirovne snage nisu mogle da izmene sudbinu enklave. U Žepu je 23. jula stigao zamenik komandanta ukrajinskog mirovnog korpusa, pukovnik Nikolaj Verhogljad, koji je započeo pregovore sa obe strane o uslovima za evakuaciju civilnog stanovništva.
Prema njegovim rečima Ratko Mladić i komandant bosanskih muslimana Avdo Palić nisu mogli da se slože oko uslova i svaki je pretio da će upotrebiti silu protiv Ukrajinaca.
Palić ako mirotvorci ne zatraže NATO intervenciju iz vazduha, a Mladić ako zatraže.
„Rekao sam im, iz nekog razloga svi hoćete mene da upucate. Ja ću izvesti svoje ljude i civile, a vi osvajajte”, seća se on.
Andrej Hlusovič se seća da je tokom pregovora Mladić bio oštar i da je pitao ukrajinske mirovnjake za koga su oni.
„Oni su mu odgovarali da su za mir. Hodao je unaokolo sa svojim velikim hromiranim pištoljem i rekao: ‘Da li verujete u Boga? Ja sam Bog, učiniću sve što mi se prohte'”, priča mirovnjak.
Verhoglяd i Kuc
Autor fotografije, Arhiv Sergeя Kuca
Potpis ispod fotografije,
Nikolaj Verhogljad i Sergej Kuc u vreme rata u Bosni
Situacija je postala kritična 24. jula.
„U roku od sat vremena na Žepu je palo 60 granata. Pucali su iz tenkova, mitraljeza i snajpera. Gađali su zgradu policije, bilo je mnogo ubijenih i ranjenih… Očekujem da četa bude zarobljena u toku noći. Nemamo ni gorivo ni vodu”, izveštavali su iz baze ukrajinskih mirovnih snaga u Žepi.
Uveče tog istog dana predstavnik muslimanske zajednice Hamdija Torlak potpisao je sporazum o kapitulaciji Žepe. Kasnije je bosanska vlada u Sarajevu izjavila da on nije imao ta ovlašćenja.
Evakuacija
25. jula počela je evakuacija civila iz enklave. Bosanski Srbi su se složili sa predloženim uslovima evakuacije.
„Jedan od mojih zahteva u pregovorima je bio da se čitave porodice stave u autobuse kako se ne bi delile na muškarce i žene, kao što je to bio slučaj u Srebrenici. Osim toga, bar jedan ukrajinski mirovnjak stavljen je u svaki autobus kako bi zaštitio civile”, priča Nikolaj Verhogljad.
Priseća se da su se ubrzo po polasku prvih autobusa pojavile glasine da su tobože „Ukrajinci zajedno sa Srbima pucali na konvoj”.
Bosanske muslimane obuzeo je strah i bojali su se krvoprolića.
„Ljudi su legli na put i nisu hteli da mrdnu. Tada sam naredio da se pošalje auto sa predstavnicima lokalne zajednice duž puta za evakuaciju u Kladanj (grad na muslimanskoj teritoriji), da bi se oni vratili i rekli da je sve dobro prošlo”, rekao je on.
Žepa
Autor fotografije, Getty Images
Za prevoz ljudi korišćeno je 50-60 autobusa iz Beograda sa srpskim vozačima. Važnu ulogu igrali su oklopni transporteri s francuskim mirovnjacima, koji su stigli iz Sarajeva, i koji su se nalazili na čelu i kraju konvoja autobusa.
Kanadski potpukovnik u penziji Luis Fortin smatra da je rešenje da se vojnici mirovnih snaga smeste u autobuse sa civilima bilo vrlo uspešno.
On je 26. jula proveo 18 sati u gradu Rogatica na srpskom kontrolnom punktu i video je autobse i veliki kamion kiper nakrcan ljudima.
„U svim autobusima su bili ukrajinski vojnici. A francuski pukovnik Šinul i ja smo učinili sve da i tamo budu mirovnjaci u vozilima. Barem po jedan vojnik u svakom autobusu, kako bi se uverili da će te ljude odvesti na bezbedno mesto, a ne negde drugde, gde bi ih streljali i bacili u jarak”, priča Fortin.
Mladič
Autor fotografije, Getty Images
Potpis ispod fotografije,
Ratko Mladić, zapovednik Vojske Republike Srpske tokom rata u Bosni
Aleksandar Rozecki se seća da je bio u drugom autobusu konvoja kada je Ratko Mladić odlučio da uđe kod kontrolne tačke 1 u enklavi Žepa.
„On se sa svima oprostio. Bilo je oko 50 autobusa i on je ušao u svaki. Kada je ušao u naš autobus i rekao nekoliko reči, ljudi su tada počeli da plaču. Vozili smo se do njihove teritorije, potom bismo se vraćali i ponovo stavljali civile u autobus”, priča ukrajinski mirovnjak.
Potpukovnik ukrajinskih Oružanih snaga Igor Prokonjin seća se kako je izvodio ranjenike iz enklave u svom KAMAZ-u: „stavili bi dušeke unutar kamiona i smestili desetak ranjenika.”
Prema podacima UN ukupno je iz Žepe izvedeno 150 ranjenih i bolesnih, uglavnom bosanskih vojnika.
Эvakuaciя ranenыh s Žepы
Autor fotografije, Getty Images
Poslednji konvoj s autobusima napustio je Žepu 27. jula u pratnji ukrajinskih i francuskih mirovnih snaga.
Andrej Hlusovič koji je bio u jednom od autobusa, seća se da u početku nije sve išlo po planu.
„Vozili su nas drugim putem, kroz Srebrenicu do Tuzle. 250 kilometara smo putovali više od jednog dana. Zaustavili smo se pored srpskog groblja. Srpski vozač je izašao, a policajac Srbin je ostao. Odjednom su niotkuda počele da se približavaju autobusu žene. Isprva su samo satajale 10, 15 minuta i gledale. A zatim su pritrčale autobusu i počele da uradaju rukama po njemu”, priča on.
Эvakuaciя bežencev iz Žepы
Autor fotografije, Getty Images
Andrej Hlusovič priča kako su primetili sakrivena mitraljeska gnezda na mestima gde su se zaustavljali, zbog čega su se mirotvorci pripremili na odbranu.
„U našem autobusu Francuz i ja smo zauzeli položaj za pucanje, ja napred a on pozadi. Naredili su muslimanima da se sagnu, pomerili reze i ubacili metke u komoru”. Nakon 15 minuta vozač se vratio i autobus je nastavio put. Zatim su se još jednom zaustavili kod srpskog groblja ali bez ovakvih iznenađenja”.
Mirotvorec
Autor fotografije, Getty Images
Evakuacija je trajala tri dana.
„U autobusima je bilo vojnika ukrajinskog kontigenta UNPROFOR-a, pisao je u svom izveštaju generalni sekretar UN. Evakuacija je sprovedena prilično organizovano. Do 27. jula uveče skoro 5000 ljudi stiglo je do Kladnja.”
Međutim, 27. jula iz jednog autobusa bosanski Srbi su izveli 36 muškaraca, među njima i ranjenika, koje su proglasili za ratne zarobljenike, saopštio je Generalni sekretar UN.
Vojnici ukrajinskih mirovnih snaga veruju da su uspeli da izvedu ne pet, nego deset hiljada ljudi, uključujući i izbeglice iz Srebrenice i drugih regiona.
Istovremeno sa evakuacijom civila, većina vojnika vojske bosanskih muslimana počela je da se probija iz Žepe kroz planine, a zatim preko Drine u Srbiju, na čelu koje je bio Slobodan Milošević.
Mladić i njegovi pomoćnici predlagali su tim ljudima da predaju oružje, da se predaju a kasnije da ih razmene za zarobljenike vojske bosanskih Srba. Bošnjaci im nisu poverovali.
Bosniйcы
Autor fotografije, Reuters
Kako su ovi ljudi uspeli da sačuvaju živote, 2015. godine ispričao je Karl Bilt, koji je za vreme tih događaja bio specijalni izaslanik EU za bivšu Jugoslaviju i razgovarao je o tome sa bosanskim zvaničnikom Hasanom Muratovićem.
„Zamolio me je da odem kod Miloševića i da omogućim da bude prohodan put vojnicima iz Žepe preko Drine, što je bilo opasno jer je tamo bila Mladićeva vojska. Došao sam kod Miloševića u sred noći. On je odmah izdao naređenje nakon koga su vojnici iz Žepe prešli u Srbiju”, rekao je Bilt.
Međutim, bosanski Srbi su kasnije uhvatili i ubili pukovnika Avda Pavlića i još dvojicu vođa muslimana iz Žepe.
Edvard Džozef se seća da su nakon poslednjeg autobusa sa evakuisanim civilima u bazu UN-ja došli agresivni, naoružani Srbi i rekli Paliću da pođe s njima.
„Palić je otišao sa njima. Viktor Bezručenko i ja uskočili smo u džip UN-ja i pokušali da ih pratimo. Srbima smo dali do znanja da smo upućeni i da smo zabrinuti zbog zarobljavanja Palića”, kaže on.
Međutim, nije bilo moguće da se obezbedi puštanje bosanskog lidera.
Okupacija
Odmah nakon iseljavanja civilnog stanovništva iz Žepe selo su okupirale trupe bosanskih Srba.
Ukrajinske mirovne snage ostale su u bazi u školskim prostorijama još nekoliko dana, čekajući da se vrate u Sarajevo. Bili su svedoci uništavanja istorijskih spomenika i pljačkanja.
„Nakon iseljavanja bosanskih muslimana iz Žepe, krajem jula, vojnici vojske Republike Srpse pljačkali su i palili kuće u enklavi i okolnim selima”, tako je izneto u optužnici Haškog tribunala u slučaju zamenika Ratka Mladića, generala Zdravka Tolimira.
Prvo su vojnici bosanskih Srba uništavali džamije. Prema rečima ukrajinskih mirotvoraca, vojnici su se hvalili da su u džamiju stavili 150 kilograma eksploziva.
mečetь
Autor fotografije, Getty Images
Potpis ispod fotografije,
Tokom rata u Bosni srušeni su brojni verski objekti
„Bili su veoma besni na nas jer nisu dobili ono što su želeli. Džamija koja je bila 150 metara od naše baze je dignuta u vazduh. Nekoliko naših ljudi je pretrpelo povrede od udarnog talasa”, priča major Igor Švidenko.
„Udarni talas je bio toliko jak da poludiš. Odleteli su nam džakovi sa peskom i trupci”, priča Aleksandar Rozecki.
„Pored je bio kameni most iz 16. veka preko Drine, razneli su ga. Pitao sam ih zašto su to uradili. Odgovorili su: da ni duh muslimana ne bi bio ovde. Učinili su sve da u Žepi ne ostane džamija, ni most, ni kuće, ništa”, priča major Igor Švidenko.
Zatim je došao red na muslimanske kuće. „Ulazili su u svaku kuću. Drvene kuće su palili”, seća se Aleksandar Rozecki.
Gorящiй dom bosniйskih musulьman, raйon Travnika, iюnь 1993 goda
Autor fotografije, Getty Images
Potpis ispod fotografije,
Zapaljena kuća bosanskih muslimana u okolini Travnika, 1993. godine
Nije prošlo ni bez zločina nad lokalnim stanovništvom.
„Našli su nekog muškarca koji se krio. Njegovu kuću su zapalili a njega su obesili. Našli smo ga kada smo videli da kuća gori”, priča Aleksandar Rozecki.
On priča da je to jedini slučaj za koji su vojnici mirovnih snaga znali. Priča da je čuo od nekog Srbina priču o masovnim ubistvima izbeglica u pećini u planinama, ali nije to video svojim očima.
„Taj rat je bio tako okrutan da je to prosto užasno”, seća se on.
Prema podacima od novembra 1999. godine broj nestalih stanovnika Žepe iznosio je 118. Demografkinja Eva Tabo je 2012. godine objavila da je vojska bosanskih Srba nakon zarobljavanja Žepe ubila 116 ljudi.
Radovan Karadžič
Autor fotografije, Getty Images
Potpis ispod fotografije,
Radovan Karadžić u kancelariji u bosanskom mestu Pale
Lider bosanskih Srba Radovan Karadžić smatrao je da je ofanziva na Žepu bila neuspeh, koji je odvukao snage za vreme ofanzive vojske bosanskih Hrvata u drugom delu Bosne.
On je 2. avgusta udaljio Ratka Mladića sa mesta komandanta vojske i proglasio sebe „vrhovnim komandantom vojske”.
Oficiri su odbili da slušaju predsednika i taj sukob bio temelj za dalji poraz Republike Srpske. Ukrajinski mirotvorci su napustili Žepu 3. avgusta i stigli u bazu u Sarajevo.
