Krve, suze, znoj i žuč. Nedelju dana posle eskalacije sukoba, samo mrtvi vide kraj rata u Ukrajini.
Piše: Esad Kučević
Poslednji pozivi i poruke iz Ukrajine, iznova i po ko zna koji put, nameću pesimizam. Apokaliptični prizori o uličnim borbama, kao iz Drugog svetskog rata, potiskuju neizvesne pregovore u drugi plan. Na ivicu istorijske beznačajnosti.
Najnovije diplomatske runde su poput virusne zagonetke. Ograničene autokratskim dekretima i direktivama, međusobno udaljenih političko-bezbednosnih ambicija, nepredvidivo osciluju. Neretko, od dijaloškog lokdauna do nokdauna.
Ono što je zapisano, na koridoru krvavih sukoba u Donbasu, Mariopolju, Harkovu, Lavovu i Kijevu, odjednom nestaje. Bilo, pa (nepov)ratno prošlo. Za slobodu.
U znaku ruske kaskadne ofanzive. Definiše se kraj jedne epohe i nameće sumrak liberalnih idola. Uprkos znaku pitanja da li se samoproglašeni borci za svetsku demokratiju nalaze na istoj strani barikade sa najmoćnijim korporacijama, međunarodnim organizacijama i svetskim silama.
Na tom tragu, svedoci smo da samo srećni narodi imaju dosadnu istoriju. U suprotnom, preovlađuju tendencije o bezakonju, potčinjavanju i licitiranju okupatora koji krike i urlike pretvaraju u jauke.
U atmosferi ultimatuma, nema dijaloga. To je oduvek sindrom, a nikad poželjni paradoks, po kome liberali aplaudiraju, ako vlast ograničava lične slobode, a tzv. levičari prećutno, pa čak i neskriveno, odobravaju represalije nad radničkom klasom.
Navodno su hteli, ali nisu – smeli. Tiranija iz Kremlja i samozvanih „usrećitelja sveta“ posledica je suspenzije zakona. Pod izgovorom ratne pretnje, na nišanu Zapada, mirotvorac na nuklearni pogon se odlučno strateški pozicionira.
Na demarkacionim linijama. Oslonjeni na zastrašujuće-naprednu tehnologiju. Putinova Crvena armija je htela i – smela. U planetarnu avanturu.
Za carsku federaciju. Za Čehoslovačku nekad, a danas za Ukrajinu, Gruziju i Moldaviju.
Stvarno i digitalno. Posle startnog juriša, zastoj i pojačavanje osnovne emocije. Na obalama Dnjepra se od narandžaste revolucije 2004. i deset godina kasnije, naročito od aneksije Krima, ne razgovara, već zgražava.
Pod opsesivnom mržnjom, na vekovno negiranje i podjarmljivanje. Usamljena Ukrajina, pojačana je dobrovoljcima. Manje-više dovoljno za manevarsko prestrojavanje protiv proruskih separatista u Donjecku i Lugansku.
Dramatično i patetično. Ali, očigledno, u toku je igra velikih sila i demonstracija njihove moći. Krvava pokazna vežba, oblikuje sirotinjsku sudbinu i autentično, do opipljivosti, kažnjava ušuškane bogataše.
Jer, vodeći svetski državnici su kao hirurzi. Njihove eventualne greške su smrtonosne. Zato su razarajuće sankcije prvenstveno obogaljile bankarski sistem Ruske federacije (Sberbank, VBT, AlfaBank, Kreditna banka Moskve, Gazprombank i Ruska poljoprivredna banka).
Na kolenima su i Putinovi oligarsi. Neobjašnjivo bogati biznismeni koji su tek u igri mačke i miša uvideli da mišu nije do igre. Do konstruktivne destrukcije.
Bez obzira što belosvetski slepi miševi uživaju u mraku. U aktuelnom deljenju karata, ukrajinsko bolje sutra je ostalo u prošlosti. U vremenu, početka i kraja.
Tako je oduvek. I biće, dok vladaju civilizacijski strah i interes. Naravno, na štetu sirotinje i osećanja ponosa, koji ih brani od kajanja.
Prema scenariju večitih davalaca tuđe krvi. Rat se rodi i vodi. Uskoro će biti i kršten. Od egzekutora koji ne misle, nego čine.
Iz bojazni, a uz krv, suze, znoj i žuč. I pljuvačku…
„Sve dok u ustima pljuvačke ima, pod oružjem je otadžbina“ (Marina Cvetajeva).
Izvor: Danas.rs
