Novi Pazar – Izgleda umorno. Nusret upravlja rečima kao onaj dečak sa jaza ili kao Jeni Pazar. Ja sam Pazarac i Sandžaklija, imam stotinu očiju i ušiju za rodni grad. Šeher je ponekad svojeglav – temperamentan, to dobro znam. – Ali pokušaj da ga razumeš. Nije to ono što sam nekad imali, mada mi često šapuću da sam sebičan i da samo razgovaram o Titovoj Jugoslaviji. Uspomena našeg prijatelja ne liči ni malo na budućnost… – Izgledate srećno. Novi Pazar je grad heroja. Neznani junak sa Avale je Sulejman Balić iz Duge Poljane, između Novog Pazara i Sjenice – otkriva fenomenalni Nusret Dečković.
Voleli smo iskreno
Smireno kao pravi gospodin, izvlači iz svoje duše ono najbolje… A Nusretu se čini da je život nalik na dućan sa veoma malo prozora. Neke prepreke izgledaju nedostižno. Svaka njegov reč ima duboko značenje. Prema tome, neka bude po pazarski… Nije lako upoznati Novi Pazar. Ali je svakako srčan, hrabar, pošten…Veoma je obziran nema mu sličnog.
Odavno je prošao kroz kapiju ulaznih vrata, Pazar ih je hitro otvorio, pa svi dođoše na korzo. Prirodno je da svako želi da ispriča svoju priču i da se predstavi Sandžaku u najboljem svetlu. Nusko traži informacije da bi ih mogao preneti u svoje srce. U početku nije hteo ni da čuje za raspad pazarskih giganata, a sad je spreman da otome razgovara satima. –“Napravljeni smo od istog materijala”. Nusko veruju da će fabrike ponovo rade.Ponaša se tako prijateljski, tako kraljevski.
Dođeš sa odmora čeka te plata
Ta uobičajna novinarska znatiželja, odvela me je po ko zna koji put, na pazarsku kldrmu. – To su bili srećni dani. Bez prebijene pare bio si bogat. Na radnim akcijama se radilo udarnički i sa velikim entuzijazmom. Ovo se više nikada ne ponavlja. A baš smo ponosni na rodni grad. Te ljubavi bile su iskrene. Veliko srce uvak ima šta da pruži – objašnjava naš prijatelj Nusko. Moja čaršija, pomisli nebični Pazarac.
Kuća puna veselja
Omladina slabo napreduje… Njihova odeća nimalo ne odgovara kulturnoj baštini Bošnjaka. Mora da budu skromni i prirodni. Nikada ne treba da zaborave svoje korene. Pazar se uverio da ne može više čekati onu devojku s jaza. Nusko pripada nekom drugom Pazaru. Njegova dobrota probudila je Staru i Tijesnu čaršiju za koju tada nije znao da može da potraje sve ove godine.
Znate, Novom Pazaru nema premca. Takva blistava istorija. Ničega nije bilo u izobilju, ali ni gladan nije bio niko. Većina nije bila bez odeće, uprkos činjenici da je, obuća recimo, nabavljana samo onda kad se postojeća potpuno upropasti.S druge strane, higijena je bila na veoma visokom nivou, i to ne samo lična higijena , nego i higijena avlija, sokaka, kuća, življenja, svega.Deca , naravno, nisu mogla da sede sa odraslima. Imali su svoju sofru, svoje male jastuke, drvene kašike, pa kad krenu da rastu , onda dobiju svoje mestu pored oca i majke.
