Taj 17. jun pamtiću do kraja života jer sam zahvaljujući spletu srećnih okolnosti, a prvenstveno požrtvovanom radu medicinskih radnika, ostao živ. – kaže tridesetosmogodišnji bijelopoljac Bogdan Nišavić.
Radio je na krovu kuće rođaka u selu Ostrelj kada se poklizao i sa visine od osam metara pao na zemlju. “Izgubio sam svijest i nakon dva dana probudio se na odjeljenju Opšte bolnice u Bijelom Polju”, priča Nišavić.
Kaže kako mu je rodbina ispričala da su nakon što je pao pozvali Hitnu pomoć koja ga je odmah transportovala u bolnicu jer je konstatovano da se radi o teškim povredama.
“Odstranjena mi je sljezina, pukla jetra, polomljena su mi rebra, prelomio sam desnu ruku, povrijedio obje noge i još niz drugih povreda… Sve to zajedno čini dijagnozu – teško povređivanje, opasno po život”, priča Nišavić.
Dodaje kako je nesporna činjenica da su mu zdravstveni radnici savjesnim i stručnim radom spasili život.
“Zato sam im neizmjerno zahvalan. Prvenstveno čovjeku koji me sve vrijeme pratio, direktoru Opšte bolnice dr Kenanu Eroviću, a zahvalnost što sam ostao živ i što su nesebično uložili nadljudske napore iz svoje struke dugujem hirurzima dr Avdu Ćeraniću i dr Nebojši Janjuševiću, ortopedu dr Dragutinu Cimbaljeviću, radiologu dr Saši Kneževiću, anesteziološkinji dr Azri Ljuca, kao i čitavom medicinskom osoblju. Takođe sam zahvalan i dr Filipu Uskokoviću iz Kliničkog centra i osoblju te zdravstvene ustanove”, navodi Nišavić.
Poručuje da je na težak način shvatio da je zdravlje najpreča stvar te koliko se značajnim i složenim poslom bave zdravstveni radnici. “I jedno i drugo treba više da cijenimo”, zaključuje Bogdan Nišavić.