Zoran Popović, nekadašnji milioner iz Beograda, danas je beskućnik koji živi od socijalne pomoći. Ovaj 62-godišnji Čačanin bio je na vrhuncu svog poslovnog uspeha kada je počeo graditi vilu na Senjaku, imao stan od 250 kvadrata, kafe-bar, dva noćna kluba, vozio skupocene automobile i putovao svetom. Međutim, nakon što je u poslovanje uveo prijatelja iz Čačka, njegov život je počeo da ide nizbrdo. Prijatelj je radio iza njegovih leđa, izgubio je poverenje poslovnih partnera, a objekte na Senjaku nije mogao da legalizuje što je dovelo do njihovog rušenja.
“Nakon fakulteta sam se prvi put oženio i uz pomoć tadašnjeg tasta koji je bio general zaposlio u Vojsci Srbije. Potom sam se razveo, supruzi i ćerci ostavio stan, a potom opet oženio i dobio sina. Započeo sam tada svoj privatni biznis i živeo fantastično. Radio sam privatne poslove vezane za proizvodnju sokova i piva sa poznatim beogradskim biznismenom. Imao sam mnogo para, nekretnina”, započinje priču Zoran za RINU.
Zoran je izgubio sve što je imao, uključujući i porodicu. Dva puta se razveo, a stanove je ostavio bivšim suprugama i deci. Prijatelji su ga napustili kako je gubio novac. Dobio je moždani udar i vratio se u Čačak kod majke koja je bila bolesna. Živeo je sa njom na Kablaru, a nakon njene smrti ostao je na ulici. Živeo je na autobuskoj stanici u Čačku i u manastiru Stjenik, gde je brinuo o životinjama.
“U posao sam uveo prijatelja iz Čačka, koji je na kraju dosta toga upropastio. Radio je meni iza leđa pa sam izgubio poverenje poslovnih partnera. Objekte na Senjaku nisam mogao da legalizujem i sve su srušili. Tada sam se i drugi put razveo, a ženi i sinu ostavio drugi stan, kaže Zoran.
Tada je ostao potpuno sam, prijatelji su se gubili brzinom kojom je on gubio novac. Dobio je moždani udar, vratio se u Čačak kod majke koja je ostala sama i bolesna i morao je, kako kaže, i o njoj da vodi računa. Sa njom je živeo na Kablaru, a potom u iznajmljenom stanu jer je sva porodična pozamašna imovina već bila rasprodata.
Danas Zoran živi od socijalne pomoći od oko 9.000 dinara i hrani se u Narodnoj kuhinji. I dalje je spreman na rad, ali teško nalazi zaposlenje zbog svojih godina. Kaže da bi mu i mali sobičak bio dovoljan za život. Unatoč teškim životnim okolnostima, Zoran se nada da će pronaći neko rešenje i poručuje da nikome ne želi takav životni pad.
“Živeo sam na autobuskoj stanici u Čačku, u dva navrata po šest meseci. Pola godine sam proveo i u manastiru Stjenik, nedaleko od Čačka gde sam vodio brigu o životinjama. Potom sam se vratio u Čačak, primam socijalno od nekih 9.000 dinara i hranim se u Narodnoj kuhinji. Ne libim se posla, radio bih ali teško me iko prima zbog mojih godina. Idem u nadnicu kad je sezona poljorivrednih radova, priča ovaj nekada uspešan poslovni čovek.
“Prvi deo mog života je bo sjajan, ovaj drugi ne daj Bože nikome. Možda da sam ostao tada u Beogradu našao bih način da se izvučem iz problema, ali sada nema povratka. Tu sam gde sam. Imam veliku familiju, ali očigledno da im nisam važan. Ne vole me, nikada me nisu ni voleli. Ostavljen sam potpuno sam, ali možda sam to i zaslužio. Ne znam šta drugo da kažem. Nadam se da će možda neko izvući neku pouku iz ovog mog tužnog primera, zaključuje Zoran.
Zoranova priča je tužan primer kako brzo se život može promeniti i kako greške i nedaće mogu potpuno promeniti sudbinu čoveka. Nadamo se da će Zoranova priča poslužiti kao pouka i da će mu se pružiti pomoć koja mu je potrebna.
Izvor: Rina
