Nije se uklapala u tradicionalne okvire majke i supruge, a sa ćerkom je izgradila dobar odnos kada se odselila i dobila decu.
Teško je nabrojati sva zanimanja Biljane Vilimon, a ne izostaviti neko. Zvanično diplomirana slikarka, veoma cenjena u ovoj oblasti, oprobala se i kao kolumnistkinja, pisac i TV voditeljka.
Iako je rođena u Novom Pazaru, njen život se vezuje za „krug dvojke“ srpske prestonice.
Rođena je kao Biljana Paunović, a prezime Vilimon je preuzela od dede. Njena porodica bila je bliska sa brojnim umetnicima, te je Biljani odmalena bio predodređen posao u oblasti kulture.
„Slabo se sećam svog detinjstva. Taj period uglavnom vezujem za brata i igre s njim. Još kao devojčica znala sam da ću biti poznata. Uvek sam se budila vesela, nikad namrgođena, imam neku vrstu energije koja mi je očigledno data od nekih predaka. Odrasla sam okružena brojnim facama. Moj ujak bio je Ratko Dražević, koji je svojim uticajem obeležio ceo moj život. Odmah posle Drugog svetskog rata bio je kontraobaveštajac u Americi, a zvanično je radio u Geneksu, posle čega je bio direktor Avala filma. Uvek sam bila okružena poznatima, posebno iz sveta umetnosti, pa sam podrazumevala da ću i sama biti u tom krugu. Vilimon je bilo ime mog dede, tate moga tate. On je bio poljskog porekla, a ja sam njegovo ime uzela kao svoje prezime. Postoji divna priča u vezi s tim, ali su mnogi nagađajući o čemu se radi tome dali drugu konotaciju, tako da sad ne bih otkrivala detalje“, rekla je svojevremeno slikarka.
Inače, Biljanin ujak Ratko Dražević svojevremeno je bio sedam godina u vezi sa srpskom i jugoslovenskom filmskom i muzičkom divom Oliverom Katarinom.
„Uz mene je tada bio Ratko Dražević, srpski „Džems Bond“, ozbiljan srpski obaveštajac, žestoki patriota, koji, je, istovremeno, bio prvi čovek srpske filmske industrije. Živeli smo sedam godina u vanbračnoj zajednici. Bila je to velika, dramatična ljubav. Ratko Dražević je, već bio razveden od svoje „sirote Živke“, kako ju je uvek zvao. Na milion jedan način pokazivao je veliku ljubav prema meni. Živeli smo zajedno u Rimu, Parizu, Beogradu. Snažna ličnost, eruptivna, duhovita, jaka. On je bio grub čovek, markantan, sa jakim obrvama, krupan, visok, a bio je nežan kao svila prema meni“, govorila je svojevremeno Olivera Katarina.
O Draževiću se govorilo i u drugom kontekstu. Naime, on je bio operativac jugoslovenske tajne službe UDBA, lovac na ustaše Ante Pavelića i Andriju Srtukovića, a sebe je opisivao kao čoveka koji je „ubio 2.000 ljudi i spavao sa 2.000 žena“. On je bio i prvi čovek „Avala filma“, te je tada dovodio svetske zvezde u Beograd, a odrastanje uz tako uticajnoj porodici Biljani je otvaralo mnoga vrata.
Imala je sve uslove da ode u inostranstvo i tamo gradi karijeru. Iako slikari nisu na ceni u Srbiji, Biljana nikada nije razmišljala o tome da napusti domovinu.
„Iako sam imala dosta ponuda, nisam sebe videla preko. Najveće kritike u životu dobijala sam od ujaka. On je verovao da treba da odem u inostranstvo. Toliko sam se priča naslušala u vezi s tim da li je ispravno ono što radim. Uspeh u svojoj zemlji je najslađi. Nikada ne možeš da budeš toliko slavan napolju, koliko to možeš u svojoj domovini. Roditelji su me dovoljno materijalno ušuškali, tako da nisam bila prinuđena da idem odavde. Uvek je bilo komentara kako je meni lako. I onda kada mi je bilo najteže, drugi su govorili da je meni lako… Neka i bude tako, jer nisam od onih ljudi koji žele da predstavljaju kako im je teško u životu. Teške stvari svrstavam u segment nekih neminovnosti jer niko u životu ne zaslužuje samo lepo“.
Voditeljsku karijeru započela je na TV Beograd, gde je vodila emisije o umetnosti i slikarstvu.
„Više volim kada mene pitaju, nego kada to ja radim. Nema radosti u tome da nekog ispitujem. Kada sam počela da radim na televiziji vodeći emisiju ‘Hepening’, to su zaista bili umetnički osmišljeni TV sadržaji. Razbila sam kruta pravila koja su u to vreme vladala na televiziji, ali mislim da sam najviše poena kod publike stekla upravo u emisijama u kojima sam bila gošća. Tada sam pokazala da nisam neka apstraktna žena ili neko ko je pao sa neba. Danas je za mene veći izazov da radim na jedan staromodan način, da sa gostom komuniciram najnormalnije…“
U braku sa fimskim producentom Petrom Jankovićem dobila je ćerku Aleksandru.
Njena jedina naslednica danas je majka dve devojčice, a prema Biljaninim rečima, mnogo se bolje snašla u ulozi bake nego majke.
„Mislim da sam se sa ćerkom najbolje skapirala onda kada je ona počela da živi sa dečkom i dobila prvo dete. Rekla mi je da sam postala dobra mama onda kada me je videla kako se odnosim prema unuci. Vrlo sam pazila da ne budem nalik babi koja se manično baca na unuke. U odnosu sa ćerkom nisam glumila neku mamu koja zapravo nisam. Ponašala sam se u skladu sa sobom, a tako je i sad. Ja ne glumim babu. Mogu da pomognem tako što ću da uradim nešto umesto nje, a sa malom decom gotovo da nemam kontakt. Kada porastu dovoljno da mogu da ih vodim u šetnju i druženje, e tada su super“, govori Biljana i nastavlja o periodu odrastanja svoje ćerke.
Za razliku od nje, ćerka Aleksandra se uspešno snašla u ulozi roditelja.
„Verujem u to da Aleksandri nije bilo lako da se izbori sa tim kakva sam ja bila. Ona sama najviše je zaslužna što je izrasla u osobu kakva je trenutno. To kako se ona ponaša i bavi kućom jeste za svaku pohvalu. Ona je u tom smislu predana onoliko koliko ja nikada nisam bila“, govori umetnica i priznaje da se ne kaje što nije rodila više dece.
Slikarka je otvoreno govorila o tome da nije obavljala klasične roditeljske poslove, već da su njeni roditelji podigli Aleksandru jer joj je prioritet bila karijera.
„Rodila sam jedno dete jer do jedan mogu da brojim. Nisam bila spremna da ponovo imam iste obaveze kada je reč o deci. Meni je mama uvek kupala bebu, ja se time nisam bavila. Aleksandra sada to meni ne dozvoljava, shvatila je da dete treba da bude uz roditelje. Ja nikad nisam bila folirant i moja ćerka ceni tu moju iskrenost. Da bih imala tu vrstu kajanja što nemam još dece, potrebno je imati idealan brak. Bavila sam se poslom u kome je bilo potrebno mnogo da se radi. Moja umetnička mašta nadvladala je realne roditeljske potrebe. Aleksandra je bila najviše vezana za mog tatu. On je bio rokenrol deka. Na njegovoj sahrani bile su najlepše ribe ovoga grada. One su njega obožavale“, opisuje Biljana.
Najteža godina u Biljaninom životu bila je 1986, kada joj je preminuo brat od predoziranja narkoticima. Iste godine se razvela od supruga, uzela prezime Vilimon i odlučila da preispita svoj život.
Otvoreno je govorila o smrti brata, pa i o tome da je sebe krivila za istu.
„Od brata Zorana bila sam starija dve godine. Kada je on umro usled konzumiranja narkotika, počela sam da se preispitujem… Najstrašnije kada nekog izgubite jeste to što počnete sebi da postavljate pitanja koja niste postavljali dok je taj neko bio među živima. Stigao me je strah da sam ga svojom željom da budem jedinica, da budem glavna, zapravo sputala… To propadanje je strašno velika tuga, osećanje beznadežnosti. U tom periodu je mene spasio isključivo posao. Osoba sam koja se suočava sa svojim strahovima i dilemama. Nisam neko ko nešto stavlja pod tepih. Mogu da kažem kako sam najdragocenije stvari o životu naučila baš tada. To mi je kasnije pomoglo da sve nazivam pravim imenom“, tvrdi ona.
Zbog velikog gubitka, pomoć je potražila i kod psihijatra, a lečenje je trajalo četiri godine.
„Jedini spas videla sam u tome da odem kod psihijatra. Nisam znala kako drugačije da pomognem sebi. Moraš sebi da priznaš da nisi najpametniji i najjači. Četiri godine sam kao đak odlazila u Palmotićevu ulicu na razgovore. Nisu bila laka ta suočavanja, ali su mi pomogla da kasnije bolje prihvatam ljubavi, prijateljstva, neprijateljstva i slično“, kaže slikarka.
Nakon razvoda se nije više udavala, a kako tvrdi, samoća joj prija.
„Na sebe mogu da se oslonim. Često razmišljam šta bih radila da recimo imam nekog uz sebe… Mislim da bih poludela od osećanja da neko živi u ovom ambijentu, da moram da prihvatim neke njegove navike. Možda jeste sebično, ali ja tu vrstu deranžiranja ne bih podnela. Razmažena sam, ali sve mogu sama: da zaradim, kupim, popravim, nađem ko će da popravi ako to ne umem…“, priznaje Biljana koja živi u luksuzno uređenom stanu u centru Beograda.
Još jednu životnu borbu, iz koje je izašla kao pobednik, odigrala je 2003. godine, kada joj je dijagnostikovan rak jajnika.
„Ne mogu ja da pobedim bolest, pobedila ju je medicina. Da nisam otišla kod doktora na vreme, da taj lekar nije bio vrhunski i da kao pacijent nisam bila poslušna, pitanje je šta bi se desilo… Ja sam radila sve ono što su mi doktori govorili. Prvo, bolest zaista nisam krila, a drugo, nisam ni gazila po tome. Gledam ljude kako non-stop pričaju o bolestima što je neukusno onoliko koliko i ako se to krije i o tome ćuti. Ne kaže se bez razloga da je bolest Božja poseta jer u trenucima kada si bolestan imaš šansu da naučiš nešto i izvučeš pouke o tome kako si sebe trošio. Najbitnije je da se mislima vratiš unazad i vidiš kako si to koristio svoju energiju. Neću ni da ljudima dajem savete, jer nisam doktor. To je glupo. Nekom je najvažnije što sam nečija ćerka, nekom što sam nečija riba, nekom što sam slikarka, a nekom što sam baka.“
Mnogi su je nazivali srpskom Brižit Bardo, a svoj seksepil nije krila, te se svojevremeno slikala obnažena.
„Stojim iza svega što sam uradila jer sam sve učinila u trenucima kada je to bilo potrebno. Tako se radi zbog onih kojima je to glavni izvor zabave. Meni zaista niko posle tih fotki na kojima sam gola ništa ružno nije rekao. Žene su mi čestitale. Znam da su mnoge htele tako nešto da učine, ali nisu smele. U to vreme kada sam se tako fotografisala, mnogi su me otpisali kao slikara. Trebalo je da napunim sto godina da bi me ljudi ponovo videli kao slikarku, a danas me opet gledaju tako“, rekla je Biljana Vilimon za Glossy.
(Nova.rs)
