Indira Hadžagić
„ I onda su svi počeli da pričaju o otmici. Postalo je sve očiglednije da je to taj voz, taj koji je kasnio i kojim je baba putovao. Užas saznanja nas je preplavio. Dobiljali smo „povjerljive“ dojave da je živ, da treba da platimo da ga prebace u neku treću državu. Zvali smo i vidovnjake. Davljenik se za slamku hvata, a očajnik za svaku nadu, pa i lažnu. Očekujem da se ne zaboravi , da vrijeme ne izbriše njihovo stradanje. Želim da se nađe bar jedan djelić koji bi smo nas troje u grob pored mame spustili da možemo da ih posjetimo…
Prijepolje nikada neće zaboraviti 27.februar 1993. Tog dana je stigla stravična vest da su među putnicima koji su izvedeni iz voza u stanici Štrpci i odvedeni u nepoznatom pravcu I mirni, obični, porodični ljudi ovoga grada. Postali su nedužne žrtve zločinaca. Niko častan ne može do danas da ne oseti jezu, da ne saoseća i ne razmišlja o bestijalnosti i o krivici, jer krivci imaju lična imena. Od 19 žrtvara monstruznog zločina devet je bilo iz Prijepolja. Reči mogu biti uteha, jer izgovorena reč daje nadu. Zato moramo glasno govoriti jer je ćutanje ignorisanje, zanemarivanje, ćutanje vodi ka zaboravu. Čovek može naneti zlo drugome ne samo činjenjem, već i nečinjenjem. U oba slučaja je odgovoran. Toga dana skromne porodice su ostale bez najmilijih. Jedna od njih bila je i porodica Zeković, tu, iz centra Prijepolja. Trideset godina je prošlo od kako je Fevzija Zeković, mirni, druželjubivi čovek, ušao u voz u Užicu i krenuo kući, pošto je poslom bio u Ivanjici. Nije izašao iz voza. Kako se toga seća danas njegova kćerka Alma Zeković Srebreniković? Sećanja su teška, bolna, nerado se priča. Ali Alma mi je poverila s poverenjem tu priču, da bi doprla do ljudi, da se ne zaboravi patnja jednostavnih, nedužnih ljudi.
Ih 30 godina posle Alma Zekovic 1
-Naša porodica bila je skromna i radna. Te 1993.moj baba je imao 54 godine, mama godinu manje. Mama je bila penzioner, radila je u IRIS-u. Baba je je bio osnivač i vlasnik trgovackog preduzeća ALEMIR. Bila je to njegova ideja da preduzeće nazove po slovima imena svoje djece(Alma, Elma, Almir). Radili smo u tom preduzeću ja, Elma i njen suprug Adnan, a naš brat Almir je završavao gimnaziju. Život je tekao uobičajeno. Bile su to teške godine.Pre otvaranja privatnog preduzeća bio je dugogodišnji trgovački putnik…Toga dana…Baba je otišao dan ranije u Ivanjicu poslom. Ja sam radila završni račun za prethodnu godinu. Toga dana, 27.februara, javio se iz Užica da pita da li nam nešto treba. Uvjek je to činio. A od kada je dobio unuka bio je još nježniji i brižniji. Elmin sin Kerim imao je tada 2 godine. Zato je zvao još nekoliko puta, pitao da li mi nešto treba zbog obračuna. Bile su tada sankcije, inflacija, nestašice. Rekla sam da sve imam, da ću sve predati u SDK (to se zvalo tada Služba društvenog knjigovođstva). Sjećam se da sam rekla:“Vidimo se večeras…“. Nikad više…
Ih 30 godina posle Alma Zekovic 4
Nije došao to veče. Malo smo bili iznenađeni, čuli smo da je voz kasnio, pa smo pomislili da nije ni pošao. Nije se javio ni 28. februara. Njegovom sestriću je bio rodjendan, koji nikada nije zaboravljao. Počeli smo da se pitamo zašto se ne javlja, ali nekako više za sebe, svako u sebi. Tu noć u kući je bila tišina. Rijetko se dešavalo da se baba ne javi, uvjek bi našao načina da nas nazove. Tek kasnije saznala sam da je muž moje sestre prvog dana čuo ali nije želio da nam kaže nadajući se da nije istina. Ali tada su počeli da dolaze prijatelji da se raspituju gdje je baba, je li se javljao, da li treba da stigne. Tako je i počela da raste sumnja da se nešto dogodilo. I onda su svi počeli da pričaju o otmici. Postalo je sve očiglednije da je to taj voz, taj koji je kasnio i kojim je baba putovao. Užas saznanja nas je preplavio. To se ne može opisati, ne bi vjerovali. Mama se lomi između nade i očaja. Ima diabetis i nekoliko puta pada u šećernu komu.Strepnja za babom i očaj jer mama se topi pred našim očima. Ljudi se skupljaju pred prijepoljskom opštinom, čekaju informacije. Moja sestra Elma je s mužem tamo cijeli dan, ja sam kod kuće s mamom…Onda se više ne sjećam datuma.
Ih 30 godina posle Alma Zekovic 3
Dolazili su iz Beograda. Tadašnji ministar milicije, Zoran, zaboravila sam prezime, obećava. Sjedili smo u Gradskoj kafani, mislim neka dvorana za konferenciju. Članovi porodice otetih. Među njima sam i ja. Jedini odgovor na sva naša pitanja, pitanja očajnih, preplašenih, skrhanih ljudi je da je rat na teritoriji gdje su oteti i da će uspostaviti kontakt sa nadležnim organima. Negdje s proljeća, počeli su organizovani odlasci za Beograd. Po jedan član iz familije otetih. Prvi put sam i ja pošla s mamom ali nas tada niko nije primio. Vratili smo se. Kasnije je mama odlazila sa ostalima. Primio ih je predsednik države Slobodan Milosević. Štrajkovali su gladju, boravili u Pionirskom domu. Dešavalo se to i naredne 1994. godine…
Dobiljali smo „povjerljive“ dojave da je živ, da treba da platimo da ga prebace u neku treću državu. Zvali smo i vidovnjake. Davljenik se za slamku hvata, a očajnik za svaku nadu, pa i lažnu.
Dani, mjeseci, godine su prolazili. Život se nekako nastavljao. Vreme se računalo prije i poslije otmice. Elma je sa svijim suprugom i sinom otutovala u Norvešku. Mama je svoj život posvetila traženju istine i često je te dvije godine putovala za Beograd. Firma koju smo imali je prestala da posluje. Ja sam počela da radim kod drugih, a Almir je završio gimnaziju i nova strepnja da će ga u vojsku poslati… Almir i ja smo odselili za Sarajevo 1997 godine. Mama je putovala na relaciji Sarajevo -Prijepolje. Nakon sudjenja u BijelomPolju i te jedne presude, mama je prihvatila to kao nešto završeno, preseli se i ona u Sarajevo.
Dugo nisam prihvatala mogućnost da je baba mrtav, sve do mamine smrti 2005. Tada sam prvi put priznala sebi … A opet čekam da me nazove, evo 30 godina.
Šta smo saznali o nestanku i sudbini oca? Iskreno da kažem -ništa. Sve su to neke nedovršene priče. Te da je odmah ubijen ili da su ih mučili i htjeli da razmijene …Ali nigdje dokaza i činjenica. I to je ono sto mi ne da mira, šta me drži u neizvjesnosti, pa i da kažem čak još uvek i u nadi , ako možes da razumiješ…
Danas sestra Elma je sa porodicom u Norveškoj, ja sam posle udaje preselila u Švedsku. Almir se nedavno doselio sa svojom suprugom i njihovo dvoje djece takođe u Švedsku.
Čega se danas sjećam?! Sjećam se našeg života u Jugoslaviji. Naših proslava 1. maja, novih godina, naših putovanja i kampovanja. Sjećam se planova pri osnivanju preduzeća… Bio je i brižljiv. Mama nikada nije morala da ide u nabavku po prodavnicama. Čak je i gardarobu kupovao i njoj i nama. Nije da bi nametao svoju volju, nego zato što je volio da nam ugađa. Volio je nas djecu na poseban način i kao prijatelj ali kao i otac. Želio je da čitamo knjige i na taj način upoznajemo svijet. Volio je društvo , da se pjeva i pleše. Volio je nove izume. Imali smo tada VHS video i kameru, Fax telefone i kompjutere. Almir je imao Comodor 64 još u nižim razredima osnovne. Putovanja je volio i uvijek je govorio da ono što doživiš i upoznaš je jedino što ti niko ne može oduzeti. Važno mu je bilo da je porodica na okupu. Zato i boli ovoliko od kada ga nema…
Očekujem ??? Da se ne zaboravi , da vrijeme ne izbriše njihovo stradanje. Želim?Da se nađe bar jedan djelić koji bi smo nas troje u grob pored mame spustili da možemo da ih posjetimo…
Indira Hadžagić
Izvor: listpolimlje
