Piše: ENES HALILOVIĆ
Grigorije Božović piše da je Šemsi-paša izletao kao orlušina da umiri gde je buna i da čuje gde se plače i nariče. Zamrkivao u Vučitrnu, osvanjivao u Prizrenu; večerao u Peći, ručavao u Gusinju; pozivao narodne starešine u Berane a obretao se u Sjenici i u pola noći budio telegrafista u Novom Pazaru da sultanu pošalje brzojave. Nedavno je u Zubinom Potoku organizovan naučni skup pod nazivom „Šemsi-paša Biševac i Ibarski Kolašin”. Zašto se sećanje na njega više od veka od njegove smrti i dalje osvežava i u priči i nauci?
Godinama iz Zubinog Potoka stižu, kao i iz svih gradova, očekivane i neočekivane vesti, ali neupućen čitalac štampe mogao se začuditi kada je u tom gradiću, u Domu kulture, nedavno organizovan naučni skup pod nazivom „Šemsi-paša Biševac i Ibarski Kolašin”.
Ko je bio Šemsi-paša, čovek o kome se i danas govori širom Balkana i Turske, a ponajviše u zavičaju gde se pričaju anegdote o njegovom životu i radu, o jahanju, oštrini i pravednosti? Sećanje na njega se i više od veka od njegove smrti i dalje osvežava i u priči i u nauci i u literaturi. Zašto?
Od Biševa do Porte
Šemsi-paša Biševac rođen je pod prezimenom Čolović 1842. u selu Biševu, kod Rožaja, od oca hadži Desta Čolovića i majke oko čijeg imena se svi autori ne saglašavaju, ali se zna da potiče iz porodice Hankušić. Ejup Mušović tvrdi da se pašina majka zvala Šehrija. Bio je nestašno i radoznalo dete, a podaci kažu da je mlad otišao na vojne škole i gradio vojnu karijeru. Mnogi tvrde da je bio najpoverljiviji čovek Abdul Hamida II.
– Jedna od najubedljivijih priča o paši i njegovom zavičaju vezana je baš za sam odlazak na školovanje. Odvojio se od kuće, koračao po rosnoj travi i već su mu se opanci raspadali blizu Berana. Sreo ga neki čovek, pravoslavac, i popričali su. Videvši siromašnog mladića u opancima koji se spremaju da izdaju putnika, čovek mu je dao dve srebrne medžedije, nek mu se nađe za opanke. Pisac Zaim Azemović u romanu Šemsi-pašina balkanska sudbina navodi da se taj čovek zvao Nikola sa Police. Grigorije Božović pak tvrdi da je to bio čovek po imenu Miro Dedović.
– Šemsi-paša je zapamtio tu pomoć, onda kad je bio siromašni mladić koji kreće da bude nešto. Kasnije, kad je kao kao paša prolazio kroz ovaj kraj, svratio je da vidi onoga koji mu je učinio dobro i da mu se oduži. Pružio je oronulom starcu punu šaku zlatnih turskih lira; narodna priča kaže da je starac, već zaboravio na svoje dobročinstvo, zamolio da ne uzima poklon. „Priča se da si pravedan. Ja bih, ako može, da mi dobro čuvaš narod kao što čuvaš sve narode.” Tako je, kaže narodna priča, starac odbio čast za sebe uzevši sigurnost za narod.
– Nagledao sam se, prateći lokalne političke prilike u Novom Pazaru mnogo slučajeva kad stariji ruši mlađega, gura ga niz zidine kao što je antički Dedal gurao sestrića Tala da ga usmrti, nagledao sam se i nezahvalnih kojima mnogo činiš i to im ništa ne znači, i nagledao sam se mnogih koji bi sve samo za sebe – možda baš zato, mnogo, mnogo puta mi je pala na pamet ova priča o Šemsu i Nikoli ili Miru ili… nije ni bitno kako se zvao. Jedan je krenuo u svet, drugi zemljak ga je obavezao dobrotom, prvi se vraća da se oduži, a drugi opet ne traži ništa ni za sebe ni za sina ni za unuka – traži da svoju dobrotu uzida u interes svoga naroda. A prvi opet ne okreće leđa svom zemljaku, nego ostaje plemenit da danas o njemu i Srbi, pored Bošnjaka i Turaka, knjige pišu i život mu tumače i sećaju ga se kao čestitog vlastodršca.
Sećanja Grigorija Božovića
Prof. dr Dragiša Bojović kaže kako je nesumnjivo Šemsi-paša pokazivao zaštitničku ulogu prema Srbima, naročito prema onima u Starom (Ibarskom) Kolašinu. „To je bio jedan od razloga da Grigorije Božović o Šemsi-paši Biševcu ostavi dragocene tekstove”, kaže dr Bojović, najbolji poznavalac Božovićevog dela.
„Rodno pašino selo Biševo Božović je posetio 1928. godine, objavivši u Politici nekoliko putopisa o njemu i rožajskom kraju i prilikama.
Pored radosti što je u prilici da vidi mesto gde se paša rodio i sretne se sa njegovim bratom i najbližim rođacima, Božović ne krije setu zbog siromaštva lokalnih muslimana i drugih nevolja koje ih pritiskaju. Kada je reč o Šemsi-paši, pisac, međutim, ima mnogo razloga da mu plete venac slave. Grigorije Božović piše da je Šemsi-paša izletao kao orlušina da umiri gde je buna i da čuje gde se plače i nariče. Zamrkivao u Vučitrnu, osvanjivao u Prizrenu; večerao u Peći, ručavao u Gusinju; pozivao narodne starešine u Berane a obretao se u Sjenici i u pola noći budio telegrafista u Novom Pazaru da sultanu pošalje brzojave.”
Narod pripoveda da je Šemso u Biševu bio nestašan mladić, a Grigorije Božović je od njegovih bratstvevnika čuo da je on na vojne škole primljen kao mladić iz dobre porodice. Božović, koji je video pašu, ovako ga opisuje: „Šemsi-paša bio je snažna, nevisoka pojava. Plećat, veće lepo srezane glave, plav i plavih kao nebo očiju, neobično beo, a opet krupnih poteza gorštak…”
Opisuje ga i kao dobrog jahača koji je za dan mogao konjem stići od Sjenice do Kosova ili iz Berana u Đakovicu. Božović ističe da je Šemsi-paša poreklom bio Kuč. Kada je reč o njegovom karakteru, Božović tvrdi da je „imao dobro srce i žestoku ruku.”
Postoji anegdota da su Biševci, kad su postali ponosni što imaju pašu, odbili da plaćaju porez. Paša je, idući prema Bosni, svratio u rodni kraj i pozvao zemljake na halvu. Mnogi su otišli, a neki starac nije smeo. „Ako je to onaj Šemso što ga pamtim, poješćete halvu na slobodi, a svarićete je u zatvoru”, rekao je starac u ovoj anegdoti. Naravno, lako je Šemso ubedio svoje da plaćaju ono što su dužni. Božović navodi da je Šemsi-paša četrdeset svojih uglednih rođaka uhapsio.
– Zaim Azemović piše da je neke begove u Bijelom Polju, koji su spočitavali da je paša sa sela, naučio pameti… Narod pripoveda da su, možda zavidni, neki begovi u Bijelom Polju isterali krave da ih Šemsi-paša sretne kada uđe. Bio je to „doček” – Šemsi-paša je seljački paša pa neka ga krave dočekaju. Šemsi-paša se onda obraća čaušima i naređuje da iskopaju rupu i u nju sipaju vreo pasulj pa da time ugoste bjelopoljske prvake. Ne znamo da li je ova anegdota istorijski utemeljena, ali postoji u Azemovićevom delu gde je verovatno uskočila iz narodnih usta.
Smrt u Bitolju
Šemsi-paša je ubijen 1908. u Bitolju. Jedni kao ime ubice navode ime Atif Bigolji, a drugi Atif Kamčil. Verovatno je reč o istoj osobi koja je bila u pratnji pašinoj.
– Po narodnoj verziji, paša je ranjen i izdisao je, a atentator je pobegao sa lica mesta, ranjen od drugih pašinih čuvara. Paša je u predsmrtnom času pitao šta je s njim. Bližnji su mu rekli da je atentator već ubijen, ali to su rekli samo da bi umirili pašu. A paša je rekao: „Ukopajte ga pored mene. Bog će na Sudnjem danu presuditi.”
– Grigorije Božović navodi da je paša poginuo od tri metka, a da su mnogi ljudi učestvovali u zaveri, i kao važnu činjenicu ističe da je Šemsi-pašinom sinu ubrzo dat viši čin i povučen je u Carigrad. Sin će 1915. dati život u bici na Čanakalama, jednoj od najvećih bitaka u povesti, kada su Osmanlije potukle ujedinjene snage Britanske imperije i Francuske.
A šta je u Bitolju bilo nakon pašine smrti?
Sutradan, u bitoljskom hotelu „Beograd”, Grigorije Božović navodi da su zajedno sa Nedžib-begom Rizvanbegovićem i mostarskim doseljenicima „tajno oplakivali svojega junačkoga zemljaka”.
Ubica je bio član Mladoturskog pokreta. U Šemsovom rodnom selu njegovi rođaci i danas pričaju da su mnogi oficiri nudili paši da im se priključi u pokretu, ali je on to odbio samo iz razloga što je kod sultana bio u kući i kod njega pojeo hleb.
– U njegovom rodnom kraju ostao je i običaj da čovek nikad ne treba da zaboravi u čijoj kući je pojeo hleb. Koliko puta sam se setio ovog pašinog principa kad sam bio svedok kako su političari u Novom Pazaru zgazili ovaj naš stari običaj: jedu jedan sa drugim, ulaze jedan drugom u kuću, godinama se goste na bogatim soframa, a onda se ispljuju preko medija i navale jedan na drugog kao hijene na meso.
Mnogi smatraju da je smrt Šemsi-paše bila istorijska prekretnica u Osmanlijskoj imperiji. Konačnu reč o tome treba da pruži istorija. Božović, Mušović, Azemović i Bojović pišu o Šemsi-paši sa izuzetnim respektom – njegova harizma dolepršala je iz veka u vek, a pašini zemljaci, muslimani i pravoslavci, koji su o njemu za života govorili više kao zmaju nego kao čoveku, i danas ga pominju.
Ne ostaje za svakim priča da se pripoveda…
Odlukom istanbulske opštine Bajrampaša od 9. decemba 2021. godine jedan bulevar poneo je ime po Šemsi-paši Čoloviću – Biševcu.
Izvor: Radio televizija Srbije (RTS)
