SREDINOM prošlog veka u Novom Pazaru bilo je desetak vunovlačara koji su radili od jutra do mraka, a danas taj zanat od zaborava čuva samo Šahin Jašarević, živahni starac od 88 godina
Zatičemo ga u radnji na ulazu u Novopazarsku Banju, nekoliko kilometara od centra grada. Na nogama, koje ga, kaže, dobro služe i za mašinom starom nekoliko decenija je od ranog jutra.
– U Novi Pazar smo se doselili 1962. godine iz Hrvatske, a moj otac je ubrzo počeo da se bavi ovim zanatom. Prvu mašinu dao mu je izvesni Mijo Kostić iz Kraljeva. Rekao mu je da je plati kada bude mogao. Tako je otac počeo, a ja uz njega, od 1967. godine do danas. Znači, 54 godine – počinje priču Šahin.
Posao je i mašinu, dodaje, odmah zavoleo. Vunu su kupovali i u Ivangradu (Beranama) i Užicu.
– Radili smo od jutra do mraka, ali se i dobro zarađivalo, živeo sam i gradio od novca koji su mi ova mašina i zanat donosili. Nekad nas je bilo sedam u gradu, sada sam samo ja, nema nikog ni na Pešteru, možda jedan čovek u Raškoj. Zato kod mene donose vunu i iz Tutina, Sjenice, Kosovske Mitrovice, Leposavića – priča dok lako i vešto opslužuje mašinu.
Dan bez radionice ne može da zamisli. Kaže da mu je u njoj najlepše, za mašinom ne razmišlja o brigama i problemima. Zato će, dodaje, raditi dok ga noge i ruke budu slušale.
– Nije naporan posao, ali mladi neće da rade. Sinove ne zanima ovaj zanat, samo jednog unuka, on mi je mnogo vredan, već radi sa mnom, sve ga zanima i on će me naslediti. Stalno ponavljam i čudim se šta je sa ovom omladinom, neće da rade, devojke ne umeju čarape da ispletu. Mora da se radi, mene je rad održao, nema ništa od sedenja po ceo dan, ako ne radiš, nemaš čemu da se nadaš – poručuje deda Šahin.
Pored prerade vune za one koji je donesu, Šahin i unuk proizvode jorgane, dušeke i jastuke od vune pa ih prodaju na novopazarskoj pijaci. Iako je promet opao zbog epidemije virusa korona, ne žali se.
(Novosti)
