Ono što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić poručio crnogorskom kolegi Milu Đukanoviću pre neki dan je apsolutno nešto, najblaže rečeno, najbesmislenije što je rekao u prethodnom periodu, a konkurencija takvih izjava nije mala. Toliko besa, bezobrazluka i nemoći, u višeminutnom nastupu pred televizijskim kamerama nije zabeleženo.
U pitanju je situacija u vezi sa ustoličenjem mitropolita Joanikija u Cetinjskom manastiru. Mnogo je reči napisano i izrečeno o onome što se dešavalo prethodnih dana u crnogorskoj prestonici, ali Vučić je svojim nastupom, verovatno zapanjio i samog sebe. Pun neke nedefinisane srčbe optužio je Đukanovića i Crnu Goru da proteklih 30 godina upravljaju Srbijom, što politički, što finansijski, što kriminalom. Obećao je Đukanoviću da dok je živ to više neće biti moguće i da su Srbiju očistili od gotovo svih koji su bili angažovani na tom zadatku, da ih je ostalo još malo i da će i to da počisti.
Urbana je legenda da su Crnogorci ti koji su oduvek bili na vlasti u Srbiji. Slobodan Milošević je bio Crnogorac, iz Lijeve Rijeke. Mnogi od njegovih saradnika bili su takođe, ali to nikada nije preterano forsirano. Više je to bio štos. Tako se pričalo šta će sve biti sa njima i njihovom decom koja studiraju u Beogradu posle osamostaljivanja Crne Gore. Naravno da se nije desilo ništa. Možda iz tog razloga što je mnogo od njih rođeno u Srbiji i Crnu Goru su više posmatrali kao poreklo, nego kao naciju. Vučić danas u tome vidi zaveru.
Tako bi danas neko mogao da primeti da Srbijom vladaju Bosanci. Vučić se diči svojim bosanskim poreklom iz Bugojna. Njegov imenjak Vulin ubi se dokazivanjem da je sa Manjače. Na mnoge funkcije su zaseli, da tako kažemo, „bosanski“ kadrovi. Nikome normalnom ne pada na pamet da tako nešto kaže. Uostalom, zar nije sve to jedan isti narod kako nas ti isti „Bosanci“ uveravaju?
Vučić glavni izvor nestabilnosti u regionu
Osnovni problem sa Vučićem jer taj radikalski šinjel koji mu je zarastao sa kožom koju ima na sebi. Šta god da uradi ili da pomisli da uradi, taj šinjel uvek nekako progovori iz njega. I upravo zbog toga treba jasno i glasno reći – Aleksandar Vučić je glavni izvor nestabilnosti u regionu, bez obzira što sebe i svoju vlast predstavlja potpuno drugačije i uvijeno u oblandu.
Šta on ima da se meša u problem sa ustoličenjem crnogorskog mitropolita? To što je Đukanović odigrao politički loš potez dovevši svoju državu na ivicu sukoba, druga je priča. Da se ne lažemo, nije Đukanović svetac u ovoj priči. Lepo je iskoristio situaciju da mobiliše svoje političke snage uoči predstojećih lokalnih izbora na Cetinju, jer mu je to poslednja oaza na koju može da računa. Vučić je i ovoga puta vodio glavnu reč kada je reč o „srpskom svetu“. Primera radi, mediji koji se nalaze pod apsolutnom kontrolom Vučića i njegove vlasti objavili su vest da je odloženo ustoličenje, pa je patrijarh Porfirije morao to da demantuje. Kasnije je Vučić čestitao crnogorskoj vladi što je dozvolila da do toga čine dođe. Baš zanimljivo.
Šta je imao on tu da se meša i da bude zaprška i u ovoj čorbi kada je crkva apolitična i odvojena od države. Da neće on kao vrhovni Srbin, ili predsednik tog imaginarnog „Srpskog sveta“ da spasava porobljeno srpstvo u Crnoj Gori. Davno nije spasavao Srbe. Postoji u političkoj kulturi izraz koji na Balkanu nikako da se primi – Nemam komentar. Ovaj, pak ima komentar na sve. Da ga pitate za uticaj gama zraka na sablasne nevene, videće taj zaveru protiv Srbije i to zbog toga što po prvi put u svojoj istoriji zemlja kojom on predsedava ima najveće ovo i ono. Pa, kako onda da se ne glasne, što bi rekli Crnogorci, i o Cetinju.
Mitropolit Joanikije najveći gubitnik
Najveći gubitnik u celoj ovoj priči je mitropolit Joanikije koji treba da stoluje u tom Cetinjskom manastiru. Njega su iskoristili i crkva, i vlada Crne Gore, a zloupotrebila dva predsednika – Srbije i Crne Gore. Ostaće upamćeno to da je na Cetinje sleteo helikopterom i uz pratnju neprobojnog ćebeta ušao u manastir. Sreća je samo što nije bilo mrtvijeh glava. Kao što je u pravu Đukanović da je ovo pirova pobeda, tako nije u pravu kada veliča Cetinjane koji su se „mirno“ suprotstavili ustoličenju mitropolita Joanikija. Paljenje guma, kamene barikade na putevima i tuča sa policijom sigurno nisu miran protest.
Na stranu sve to, nejasno je kako su dešavanja na Cetinju imala za cilj pokoravanje Srbije koje, eto, Vučić nije dozvolio niti će da dozvoli. Vučić je to ponovo vešto iskoristio za sopstvenu promociju, jer je sebe, bez obzira na gnusne reči o Crnoj Gori, predstavio kao nekoga ko želi najbolje moguće, takoreći bratske, odnose sa ovom državom. Time za pravo daje upravo onim usijanim glavama u Crnoj Gori, koje su se sjatile u Cetinju proteklog vikenda, da žive sa ubeđenjem da je upravo Srbija htela da pokori Crnu Goru ustoličenjem mitropolita Srpske pravoslavne crkve. Da se razumemo, bila to SPC ili crnogorska mitropolija, kroz vekove je Cetinjski manastir bilo mesto na kojem su se mitropoliti ustoličavali. Zašto je to sada bio problem, treba pitati Đukanovića i Vučića. Dobro, možda malo i patrijarha Porfirija.
U pitanju je bio običan verski čin, koji je, na žalost, mogao da dovede do mnogo čega.
Na kraju, ni Vučić, ako je već tako pametan kako samog sebe predstavlja, nije preterano zadovoljan sa svime ovim što se desilo. On je duboko u sebi nezadovoljan zato što u malenoj i ponosnoj Crnoj Gori nije na vlasti neko poput Milorada Dodika sa kojime bi od „jutra do sjutra“ mogao da gusla o „Srpskom svetu“. U Srbiji se mnogi koji su danas na vlasti nisu pomirili sa nepostojanjem granica Karlovac – Karlobag – Ogulin – Virovitica, a kamoli sa činjenicom da je Crna Gora samostalna i nezavisna država koja vodi računa o svojim interesima. Ti interesi često nisu u skladu sa Vučićevim interesima, ali to nije njihov, već Vučićev problem.
IZVOR: AL JAZEERA
